Онлајн учење са екрана мења дечји мозак. Да ли смо спремни за такве промене?

Почињемо да увиђамо последице које технологија има на развој деце, као и на вештину читања одраслих. Истраживања не пружају оптимистичне резултате. Писменост дословце мења људски мозак. Процес учења читања мења наш мозак, а те промене зависе и од онога шта читамо, како читамо и одакле читамо (да ли са штампане стране, е-читача, телефона или преносивог рачунара). То је посебно важно у нашој новој реалности кад су многи људи везани за већи број екрана у сваком тренутку. Пошто огроман део светске популације ради од куће, а милиони студената уче у својим домовима, развијање такозваног „двоструко писменог мозга“ – оног који је прилагођен и дигиталној и традиционалној штампаној писмености – никада није било важније. Песник Т. С. Елиот поставио је пророчанска питања: Како проналазимо знање у нашим информацијама? Како проналазимо мудрост у нашем знању? Научници и наставници постављају слична питања: да ли ће различити медији позитивно или негативно утицати на наше способности да примамо информације, препознамо шта је истина, посматрамо ствари и догађаје са становишта других људи и претварамо информације у знање, што је предуслов за настајање мудрости? Одговори које добијемо на та питања имаће пресудни утицај на обликовање интелектуалног, друштвено-емоционалног и моралног развоја наше деце, као и на очување нашег.

И даље смо тек у почетној фази схватања утицаја учења уз помоћ дигиталних платформи на развој читалачког мозга деце, као и на очување читалачког мозга одраслих. Трансформисање нових информација у консолидовано знање у можданом електричном склопу захтева успостављање многобројних веза са вештинама апстрактног мишљења, при чему свака од тих вештина захтева одређено време и усредсређеност, којих обично нема код дигиталног читања. Признајте и сами. Многи од вас су тек на брзину прешли преко последње дугачке и компликоване реченице или можда преко свега до сада. Брзо тражите информације и не трошите време да о њима подробније размислите. Ако је тако, пропуштате две прилике. Прво, да испитате основу на којој се заснива изјава и друго, да понудите своја размишљања. Све се то дешава јер сте само овлаш прешли преко текста, прегледали га на брзину или сте тек уочили неку реч. При том, уопште нисте свесни да се збогтаквог поступка ваш мозак већ мења, као што ће се мењати и мозак вашег детета који још није у потпуности развијен и, према томе, подложнији таквом утицају.

„Брзо прегледање текста у циљу тражења информација“ представља нови стандард читања. Њему недостаје посвећеност и удубљеност у процес читања, које захтевају пажњу која је у опасности у култури и на медијуму који нам стално такву потребну пажњу одвлаче свим и свачим. Наведени процес читања обухвата повезивање нових информација са знањем које поседујемо, прављење аналогија, извођење закључака, испитивање истинитости, сагледавање прочитаног са становишта других људи (што продубљује емпатију и проширује знање) и интегрисање свега у критичку анализу. Удубљеност у оно што читамо и посвећеност читању представљају мост коју наша врста гради ка дубљем увиду и стварању нове мисли.

Да бисмо применили те интерактивне процесе потребне су нам скоро аутоматизоване вештине дешифровања и сврсисходна пажња која мисао премешта са „летења на слетање“. Неприметне паузе у читању могу довести до муњевитих скокова до најудаљенијих домета наших мисли. Насупорт томе, кад тек прелећемо преко текста, ми једноставно немамо времена да размишљамо или да осећамо. Разлика између прегледања и читања, уз сву нашу интелигенцију, је разлика између потпуно активног читалачког ума и његове спржене верзије отупљене гледањем у екран.

Данашња криза само повећава и погоршава опасност по стицање потпуне писмености јер људски мозак није направљен за читање. Писменост захтева нове еластичне мождане везе. Еластичност омогућава везама да се прилагођавају сваком систему писања и сваком медијуму. Проблем је у томе што мождане везе одражавају карактеристике медијума, без обзира на то какве те карактеристике могу бити. Штампани медијум тражи спорије и пажљивије процесе читања који захтевају време. Код дигиталног медија, процеси читања су бржи, не захтевају усредсређеност и сасвим су погодни за тражење информација којима нас свакодневно засипају. Проверите себе. Да ли обично прочитате први ред текста, а затим брзо пређете преко осталих све до краја? Или, можда, прочитате први ред, средњи део и, онда, крај? Шта сте изгубили између редова? Изгубили сте детаље у заплету, лепоту израза писца и урањање у размишљања других људи. Последице тих губитака крећу се од слабљења емпатије и критичке анализе до пријемчивости на лажне вести, демагогију и њихов утицај на демократско друштво.

Због озбиљног дигиталног проблема у свакој учионици и дому треба да се запитамо да ли ће наша деца успети да развију потпуну писменост ако и даље буду учили са екрана који подстичу тек брзи прелазак преко текста. Стручњаци су уочили да ученици слабије разумеју текст ако су га прочитали на екрану, док они који читају сматрају да су успешнији јер су га брже прочитали. Разлози за такво стање су многобројни и не можемо говорити само о томе да је темељно читање неизводиво на екранима. Много је теже удубити се у читање кад је текст на екрану јер је екран увек повезан са неким обликом ометања, што доводи до онога што стручњаци називају „стална парцијална пажња“. Због ње се, с друге стране, све мање пажње посвећује апстрактном размишљању. Што више времена проводите испред екрана, то више времена посвећујете брзом и површном прикупљању информација и сталним тражењем нових (замајавајућих) информација, што је укорењено у нашим генима.

Сада је велики изазов како да научимо да истовремено користимо и штампане и дигиталне медијумима и да из тога извучемо корист. За децу током пандемије, која нису савладала основе читања, од пресудног је значаја да те вештине савладају. Дакле, читање треба савладати на штампаним медијумима, док се кључне когнитивне вештине, као програмирање, уче на дигиталним екранима. Кад се успоставе вештине основног и усредсређеног читања, онда наставници могу да се баве усредсређеним читањем на екранима. Такав приступ читању је знатно нарушен околностима у којима се налазимо због пандемије. Због тога су дигитални медији оруђе за увежбавање основних вештина и изграђивање базичног знања, док би се штампани медиј користио за изграђивање способности деце да прате, учврсте и размишљају о ономе што читају на нивоу основне школе. Зато је за развој вештине читања најважније да родитељи, старатељи и наставници читају деци књиге.
Као друштво морамо да се постарамо да поред дигитални уређаја наше деце стоје књиге. Није важно да ли су старе или нове, наше или позајмљене из библиотеке. Важно је да стално буду тамо и да непрестано подстичемо и охрабрујемо децу да их читају. Штавише, књиге би требало да буду једина опција коју у том случају имају.