Шта се догодило кад сам избрисао апликацију WhatsApp на годину дана?

Почео сам да примам праве телефонске позиве, имао сам више времена за читање, али на крају сам изгубио контакт са људима из пописа у апликацији и нисам знао шта се дешава у групама којима сам припадао због чега је моја супруга била ужасно бесна. Дакле, крајем 2016. године, послао сам следећу поруку свима из именика у апликацији: „После 31. децембра, више нећу користити WhatsApp. Уместо ње, користићу апликације Threema и Signal.“ После новогодишње ноћи, затворио сам налог на WhatsApp-у и уклонио апликацију са телефона. После неколико кликова, напустио сам целу породицу, групе пријатеља и пословних сарадника и школске групе моје деце и све појединачне контакте. Током првих минута у 2017. години, видео сам како моји пријатељи стално нешто „куцкају“ по мобилним телефонима док се мој телефон уопште није оглашавао. Изненада сам постао недоступан, а осећао сам се чудно, непријатно, смело и одлично.

 

Главни повод за предузимање таквог драстичног корака није била ни свест нити жеља за изласком из мреже. Апликацију сам инсталирао 2012. године само због тога што су је и моји пријатељи имали у телефонима. Пред крај 2016, свеприсутна апликација за размену порука и позива почела је да ми повремено шаље досадне подсетнике јер оперативни систем мог нокиа телефона више неће моћи да подржи апликацију. Упозорење ме је натерало да размислим о коришћењу неке друге алтернативе која није повезана са друштвеном мрежом Facebook и тако смањим временски период који проводим у пријатним, али врло ретко смисленим ћаскањима.  Мој отпор је прерастао у друштвени експеримент. Купио сам паметнији телефон, али уклонио сам апликацију за коју Facebook каже да је „користи једна милијарда људи широм света… да би сваки дан остали у контакту са породицом и пријатељима“.

Апликациона апстиненција

На почетку сам био потпуно задовољна развојем догађаја. Добри пријатељи су ми слали текстуалне поруке за Нову годину, позивали ме или ми узвраћали телефонске позиве. Уместо уношења или снимања порука, вратио сам се добром старом поступку обављања уобичајених и правих телефонских разговора. Породица и најближи пријатељи су на мој предлог чак инсталирали једну апликацију за размену порука која не припада Facebook-у. Тада се попис контаката у мом именику спустио са 70 на 11.

У почетку сам се осећао усамљено, као да сам напустио пријатеље. Док су неки контакти из именика полако нестајали, ја сам морао јуначки да издржим чудне погледе неверице и незадовољства сваки пут кад бих неком саопштио да не користим WhatsApp. После неколико недеља, приметио сам да ређе проверавам телефон, не крећем се по именику да бих видео нове објављене профилне фотографије или послао поруке људима који се налазе на крају листе разговора само да бих их поздравио. Почео сам више да читам, али научио сам и шта значи кад нисте део групе и не учествујете у њеним активностима.

Кад сам се сретао с пријатељима, прво би ме упознавали са најновијим догађањима и разговорима у групи. Непрестано сам питао супругу о дискусијама које су се водиле у школским групама наше деце. Наравно, била је бесна кад је морала да претражује 94 нове поруке о наступајућим рођенданским прославама или неочекиваним драматичним догађајима у обданишту наше млађе деце.

Нема избора

У расправама које су се водиле током протеклих годину дана, нисам очекивао да ће ми бити толико тешко да одбраним своје ставове у вези са заштитом приватности и себичним чувањем личних података. Они који су се сложили са мојим размишљањима често су своје поступке правдали недостатком избора за одржавање пословних и друштвених контаката.  Колега ми је рекао да пошто нема налог на Facebook-у, упоређивање података из више налога није могуће тако да га не опседају различитим огласима и рекламама. Сазнао сам да је Европа тражила од друштвене мреже да „паузира“ са дељењем података из апликације WhatsApp. Питам се шта се дешава са подацима више од милијарду људи који су већ упоређени и подељени.

Нико није приморао друштвену мрежу да те податке избрише. Брине ме то што не знамо тачно како се ти подаци користе и како нас подстичу и утичу на нас, а да ми тога нисмо ни свесни. Неколико пријатеља ми је рекло да их није брига јер немају шта да крију, али тешко су сакрили незадовољство због мог питања. Тад сам себи поставио још једно питање: Због чега смо спремнији да више верујемо приватним компанијама него сопственим владама?

Углавном смо научени и васпитани да не верујемо непознатим људима и сопственим владама, али, и поред тога, верујемо неким прикладним сервисима о којима не знамо ама баш ништа. Верујемо да приватне компаније користе наше податке да би нам „олакшале живот“, али никад не помислимо где су отишли наши животи. Друштвена мрежа Facebook је за 19 милијарди долара купила компанију која од 2016. шифрује садржаје порука и не оглашава се. Према томе, сасвим је јасно да подаци о нашим навикама и контактима имају вредност, а не само садржаји наших разговора. Компаније стварају личне профиле уз помоћ наших података, који показују ко смо, али не показују ко бисмо желели да будемо.

Током претходних годину дана схватио сам колико не знамо и колико не маримо. Не сматрамо своје личне податке ретком и вредном робом. Прихватамо их као што прихватамо постојање времена, дакле, претпостављамо да су ту негде.  Питао сам једног пријатеља док смо пили кафу: „Да имаш још само један лични податак који је остао неподељен, како би га искористио?“ Насмејао се, застао да размисли, а онда му се огласио телефон.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079