Лекције од 11. септембра могу да прекину ширење лажних информација

После трагичног догађаја 11. септембра, истражитељи, савезне агенције и Конгрес схватили су да су им биле доступне информације које би им омогућиле да открију и предупреде заверу. Недостајала и је системска способност да повежу тачкице, уоче обрасце и добију много шири преглед целе ситуације. Од тог догађаја, влада је направила значајне кораке у дељењу података између полицијских служби, одбрамбених и обавештајних организација, али, за то време, и свет је направио неколико крупних корака напред. Ново бојно поље је сајбер простор у коме се налази већина кључних и критичних података, али над њима влада нема контролу. Подацима управљају интернет компаније и компаније које у свом поседу имају друштвене мреже и медије. „Фејсбук“ и „Твитер“, које припадају тој групи, из све снаге се труде да се изборе са организованим ширењем лажних информација, мржње и екстремизма, што из све снаге подржавамо, али њихови приступи имају фаталну грешку.

Наиме, свака платформа се бори сама за себе у потпуној изолацији и тако тражи „лоше момке“ само на својој платформи. Кад их открије, уклања и њих и садржај који су поставили. Поступци којима желе да зауставе ширење таквих порука су вредни хвале, али приступ који користе води нас истим путем који нас је довео до трагедије од 11. септембра. Изузетно спретни поступци „лоших момака“ су организовани тако да делују преко свих платформи. Вероватно нећете моћи да препознате „лошег момка“ само ако пратите објаве на Фејсбуку, нити је могуће да их било која платформа идентификује ако прати поруке, објаве и податке само на својој платформи. Пресудни обрасци се појављују само кад се комбинују подаци са великој броја извора. Ограничавање претраге само на један (чак и неколико) извора изгледа као кад желите да прегледате слона кроз сламку.

Извештај Комисије од 11. септембра нагласио је да је дељење информација поступак од пресудног значаја који је требало применити. Владине службе су јасно чуле и примениле упутства наведена у извештају. Седамнаест година касније, поново смо на исто толико важној прекретници која захтева партнерство и сарадњу јавног и приватног сектора. У центру недавних расправа у Представничком дому и Сенату у вези са друштвеним мрежама и медијима, нашли су се прошли председнички избори и идентификовање лажног садржаја. Разговорима је недостајао било какав предлог или посебна замисао који би могли да нам олакшају препознавање образаца, омогуће бољи преглед и заштите грађане. То би нам омогућило да направимо следећи велики скок, а не тек корак.

Имамо идеју која је једноставна, моћна и лако ју је применити. Не захтева од друштвених мрежа и медија да учине нешто необично или изузетно. Требало би само да сарађују и покажу добру вољу да мање причају и што пре успоставе успешан партнерски однос. Према нашој замисли, требало би да замолимо сваку друштвену мрежу која привлачи „лоше момке“ да створи и омогући нам приступ одређеним обрасцима апликационог програмског интерфејса „лоших момака“. У међувремену, кад друштвене мреже открију њихове налоге, треба да их избришу заједно са свим подацима који се у њима налазе. То ће онемогућити осталима да истражују такве налоге и да уче из њих. Апликациони програмски интерфејс „лоших момака“ би омогућио трећим странама да приступе огромним јавним подацима о тим преступницима у истраживачке сврхе, и коначно, спрече појављивање таквих налога.

Концепт не представља новину пошто друштвене мреже већ користе апликациони програмски интерфејс да би поделиле податке корисника са трећим странама. То омогућава оглашивачима да направе своје планове или помогну низу партнера да разумеју шта клијенти или потенцијални клијенти раде. То је опште прихваћени начин заједничког учења. Кад желимо нешто да промовишемо или продамо, у потпуности се окрећемо коришћењу апликационог програмског интерфејса и података који уз то иду, али не користимо их кад треба да се боримо против „лоших момака“. Уместо тога, одушевљено охрабрујемо друштвене мреже кад једноставно избришу налог и податке који после тога ником нису доступни.

Те податке би требало сачувати, а компаније би требало да трећим странама омогуће приступ сваком апликационом програмског интерфејсу, које би потом комбиновале те податке са осталим изворима да би утврдиле обрасце. Стручњаци који се баве подацима брзо и лако би уочили обрасце и требало би да нам помогну да схватимо специфично понашање, потенцијалне планове деловања и друге важне информације. Да би јавни и приватни сектор постигли тај циљ, потребно је да се више посвете сарадњи.

Брисање налога, што је данас основни и главни поступак, није довољно. Ако нам лажни садржај буде доступан неколико дана да би после тога нестао, поставља се питање да ли то значи да је и његов утицај избрисан. Одговор је негативан. Људи су већ добили погрешне информације и штета не може бити надокнађена. Да бисмо излечили грип не купујемо више папирних марамица, него се бавимо истраживањем и развијањем вакцина. Друштво мора да створи системе који ће нам омогућити да делујемо као тим за истраживање и развој. Много ћемо се делотворније борити против говора мржње ако делујемо као тим.

Конгресмени би, уместо говоранција на расправама, требало да отворе извештај Комисије од 11. септембра и још једном прочитају поглавље које се бави „различитим начином организовања владе која би требало да уједини напоре и знања многих учесника у борби против тероризма и створи систем дељења умрежених информација и превазиђе традиционалне оквире у којима делује влада“.

Не смемо дозволити да нас расправа о лажним вестима раздвоји. Требало би да се ујединимо, заједно стварамо иновације и изградимо безбедније и пристојније друштво. То дугујемо себи и сећањима на пријатеље и колеге који нису стигли својим домовима 11. септембра 2001. године.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079