„Стручњаци“ нас непрестано упозоравају да ће нас роботи савладати. Нису у праву.

Студија која је настала на Универзитету у Оксфорду 2013. године, открила је да ће вероватно у наредне две деценије роботи преузети 47% послова у Сједињеним Државама. Доливајући уље на ватру, Јувал Ноа Харари, у својој књизи „Homo Deus“, пише да би „људи могли да постану војно и привредно бескорисни“. То не звучи баш најбоље. Ипак, данас, шест година после објављивања студије, видимо да постоји озбиљан недостатак радне снаге. Још више нас чуди то што се недостатак радне снаге највише осећа у области производње где је аутоматизација најпродорнија. Ако нам роботи заиста отимају радна места, због чега не можемо да нађемо довољно људи који би завршили посао који треба да се обави?

У ствари, аутоматизација не замењује људе на радним местима, већ замењује процесе, а кад процеси постану аутоматизовани, они се претварају у робу. Иако постоје разлози за забринутост због аутоматизације, као што је повећање прихода на уложени капитал и смањење прихода на уложени рад, права опасност се не налази у самом процесу аутоматизације, већ у томе како ћемо да искористимо аутоматизацију.

Организми нису алгоритми

Харари наводи да људи постају бескорисни јер је уверен „да су организми алгоритми“, програмирани слично као продајни аутомати који реагују на притискање дугмади. Људи и остале животиње су генетички и еволутивно програмирани тако да реагују на „чула, осећања и мисли“. Кад се притисну одређена дугмад, људи реагују слично као продајни аутомати.

Харари своје становиште поткрепљује различитим подацима. На пример, описује психолошке експерименте у којима научници, посматрајући мождане таласе, могу да предвиде одређене поступке, рецимо, да ли ће особа укључити прекидач, пре него што је та особа свесна тога. Истиче и да одређене хемијске супстанце, као што су риталин и прозак, могу да измене понашање.

Дакле, наставља Харари, слободна воља је илузија јер ми не бирамо наше нагоне. Нико не може свесно да изабере да жуди за чоколадом или цигаретом, као што не може да изабере да ли ће га привући неко други ко није његов или њен брачни друг. Такве појаве су производ нашег биолошког програмирања.
Ипак, није све баш тако искључиво. Иако је сасвим тачно да не можемо бирати нагоне, свакако можемо бирати поступке. Можемо бити свесни наших нагона и одупрети им се. У ствари, сматрамо да је способност одолевања нашим нагонима неодвојиви део процеса одрастања. Од зрелих људи се очекује да се одупру поривима као што је похлепа, прељуба и пожуда.

Откривање и изграђивање

Ако верујете да су организми алгоритми, сасвим лако можете да схватите како људи постају потчињени машинама. Све док се технике машинског учења комбинују са огромном рачунарском моћи, машине ће моћи да предвиде, невероватном прецизношћу, које ће дугме изазвати коју реакцију. Овде, поново, некомплетна слика доводи до брзоплетог закључка.

Немачки филозоф Мартин Хајдегер је 1954. године, у свом есеју „Питања о техници“ ближе објаснио те проблеме. Технологију је објаснио као област сродну уметности јер и она на сличан начин открива истине о природи света, истиче их у први план и користи их у одређене сврхе. У том процесу, људска природа, као и њена способност да чини добро и зло се, такође, открива.

Даје пример бране хидроелектране, која открива енергију реке и користи је да би стварала електричну енергију. У истом смислу, Марк Закерберг није „изградио“ друштвену мрежу у „Фејсбуку“, већ је искористио природне људске склоности и каналисао их на одређен начин. Коначно, сви користимо друштвене мреже да бисмо се повезали.

У другом есеју под називом „Грађење, становање, размишљање“, Хајдегер објашњава да грађење игра важну улогу јер да бисмо градили за свет, прво морамо да схватимо шта значи живети у свету. Кад коначно схватимо да Марк Закерберг, или било ко други, ради све да би нас изманипулисао, манипулацијама можемо стати на пут и спречити их. У ствари, кад схватимо да неко или нешто жели да нас контролише, створиће се и нагон да се томе одупремо. Ако смо алгоритми, то је онда део програмског кода.

Друштвене вештине ће надвладати когнитивне вештине

Све су то наравно помало нагађања. Међутим, зачуђени смо јер се дешава сасвим супротно од оног што су Харари и остали „стручњаци“ предвидели да ће се десити. Не само да повећана аутоматизација и снажније технике машинског учења нису довеле до пораста стопе незапослености, као што је претходно наведено, већ су довели до мањка радне снаге. Шта се то дешава?

Да бисмо схватили шта се догађа, размотрићемо правну област, која се брзо аутоматизује. Алгоритми данас обављају основне процедуре као што је прикупљање и размена доказа и правних информација пре суђења и сређивање датотека. Постоје чак и системи вештачке интелигенције који могу да предвиде исход суђења боље него људи.

Зато не треба да нас изненади што многи стручњаци предвиђају мрачну будућност за правнике. До сада сте вероватно већ могли да претпоставите каква је поента. Број адвоката се у Сједињеним Државама повећао за 15% од 2008. године и није тешко схватити због чега. Људи не ангажују адвокате који су способни да упосле јефтине сараднике који би прикупљали доказе или сређивали документацију или да би ишли у судницу. Највећи број људи жели да ангажује неког у чије ће савете имати највише поверења.

Прави помак у правној струци биће од когнитивних ка друштвеним вештинама. Док тешке когнитивне задатке може да обави машина, адвокати који могу да покажу саосећајност и изграде поверење имаће предност над онима који задржавају велики број информација и читају многобројне документе.

Вредност никад не нестаје, само се сели на друго место

У Сједињеним Државама се 30 милиона људи бавило пољопривредом 1900. године, да би тај број пао испод 3 милиона 1990. године иако се број становника скоро утростручио. Можемо рећи да је 90% америчких пољопривредника изгубило посао због аутоматизације. Ипак, двадесети век се сматра периодом јединственог напретка.

Можете само да замислите колико би пољопривредник који је радио пре сто година био ужаснут кад би сазнао да ће његов постао нестати током следећег века. Ако бисте им рекли да ће све бити у реду јер ће моћи да нађу посао као рачунарски стручњаци , генетичари или дигитални оглашивачи, вероватно би помислили да сте комплетан лудак.

Ако бисте им рекли да ће уместо да раде у пољу цео дан, моћи све то време да проведу у удобној канцеларији, сувој и расхлађеној, захваљујући нечем што се зове клима-уређај и да ће имати машине које ће спремати храну и да им за то неће бити потребна исечена дрва. Да бисте им још више зачинили будућност, могли бисте да им кажете да ће се цео њихов посао састојати од разговора са другим људима. Вероватно би за њих таква слика била прави рајски призор.

Истина је да вредност никад не нестаје, само се сели на неко друго место. Због тога данас имамо мање пољопривредника, али више хране, а и више адвоката. Због тога постоји врло мала вероватноћа да ће нам роботи преузети посао јер ми нисмо алгоритми. Ми имамо способност и снагу да бирамо.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079