Како су чудесни клинци из Силицијумске долине коначно остали без пријатеља

Оснивачи великих технолошких компанија говорили су да нимало не личе на зле капиталисте из прошлости. Није требало да им верујемо. Сећате ли се оног времена кад су технолошке компаније биле популарне? Некада давно, Силицијумска долина била је драгуљ у круни америчке привреде, магнет за људе са високим коефицијентом интелигенције – углавном мушкарце – из целог света. Пало Алто је био центар, а многи његови занесени становници су га називали ренесанса Фиренца 2.0. Родитељи су блистали од поноса кад би њихова деца успела да добију посао у „Гуглу“, „Амазону“, „Фејсбуку“ и сличним компанијама, у којима су имали прилику да постану богати као што је то можда могло да им се деси да су добили посао у „Голдман Саксу“ или „Лиман брадерсу“, али без моралних осуда које прате новац и инвестиције. Другим речима, од које друге компаније би сваки председник, премијер или политичар у успону најрадије желео да добије позивницу? У којој бисте компанији могли да будете стваралац будућности? Тако је било некад, а сада је другачије. Било је потребно невероватно много времена да би дошло до промене, али ставови су се ипак променили. Технолошке компаније су изненада изгубиле свој ореол. Где год да се окренемо, угледамо противнике који спремају оружје за напад на технолошке компаније. У једном чланку се спомиње бар петнаест различитих противничких група које им спремају заседу. Међу њима су бесни конзервативци и прогресивни политичари, разочарани технолошки ауторитети, адвокати који се баве конкуренцијом на тржишту, борци за очување приватности, европски законодавци, државни медији, критичари, друге корпорације (телекомуникационе компаније, на пример, као и компанија „Oracle“ и друге софтверске фирме, на пример), организације за заштиту потрошача, и коначно, кинеске интернет компаније. Са таквим непријатељима, америчке технолошке компаније изненада схватају да су им потребни прави пријатељи.

Пошто технолошки стручњаци мисле да су отелотворење будућности, прошлост их не занима, што није добро јер би из историје могли понешто и да науче. Некада су Американци волели и разговарали о трансконтиненталним пругама као што ми волимо и разговарамо о интернету. Изненада, све се променило; јавност је почела да напада пруге. Иновације које су предузетници донели на пруге – финансијске механизме, скупе иновације и политичке процедуре – биле су погубне по јавност, државу чак и по корпорације које су биле профитабилне за многобројне иноваторе.

Нешто слично се спрема и титанима из силицијумске долине. Снаге које су натерале јавност да се разочара у те компаније су многобројне и разноврсне. Можемо да почнемо од оснивача социопата који нису успели да увиде последице дигиталних технологија које су развијали и примењивали. У том смислу, прави пример је Марк Закерберг, газда компаније „Фејсбук“, али има много сличних њему у Силицијумској долини. Не треба да занемаримо и чињеницу да будућност за коју се технолошки гиганти боре не изгледа више толико привлачно обичним грађанима, који су схватили да су технолошки гиганти уништили њихове заједнице, радна места, друштва и политику.

Саме компаније су основни покретачи неравноправности јер омогућавају малобројној елити да се обогати док потпуно уништавају остале привредне гране. Безобзирна пракса надзорног капитализма коју неки од њих спроводе изгледа одвратно као финансијски капитализам који је довео до катастрофе банкарског система 2008. године. Почели смо да увиђамо да је огромна моћ коју су убер-штребери из Долине освојили, у ствари, моћ без одговорности. Кад се осврнемо, најзанимљивије питање које постављамо је како су те компаније толико дуго успевале да неспутано послују. Један од главних разлога је тај што су области њихових иновација биле без закона, дакле, у то време нису постојала никаква правила која би могла да се примене на њихово пословање и контролишу га. Због тога је њихов став да је много лакше молити за опроштај неко тражити дозволу све више узимао маха. С друге стране, државне владе су биле толико опчињене технологијом – и парализоване неолибералном идејом о наводној неадекватности државе – да су дозволиле напредак креативне деструкције. Међутим, најозбиљнији проблем је што смо прихватили технолошке компаније онако како су нам су се саме наметнуле. Људи који су их основали тврдили су да они нису зли капиталисти из прошлости. Били су опуштени, млади и паметни идеалисти и никад нису носили одела. Подржавали су демократе, а законодавце стално подсећали да не буду зли. Пропустили смо да уочимо да су компаније које су основали, у ствари, корпорације. Чим су изашле на тржиште, урадиле су оно што корпорације раде: максимално су повећавали зараду акционара, без обзира на све, избегавали законодавце и плаћали што је могуће мањи порез. Врло слично се понашају и произвођачи дувана и оружја. Требало нам је много времена да схватимо, али боље икад него никад.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079