Шта је Нил Армстронг погрешно схватио?

Свемирска технологија је променила свет, али не онако како су то сањари из шездесетих година прошлог века очекивали. Педесет година пошто је Нил Армстронг ступио на површину Месеца, није тешко закључити да је нешто мало помешао. Слетање на Месец је био велики корак за човека – Армстронгов живот се заувек променио – али са данашњег становишта – био је само мали корак за човечанство. Не поричемо да је спуштање људи на Месец био велики заједнички подухват, напротив. Ипак, спуштање на Месец није донело никакву дугорочну промену у друштву. Роџер Лејниус, истакнути историчар, написао у својој новој књизи „Аполло Легацy“ (прим. прев. „Заоставштина Апола“): „На основном нивоу, председникова одлука о лансирању Апола била је за Сједињене Државе исто оно што је за Египат била одлука фараона да изгради пирамиде.“ Дакле, најснажнија последица није одређена технологија, већ једноставно метафора. Ако можемо да доведемо човека на Месец, зашто не бисмо могли да урадимо било шта, назовимо га „икс“?

„Иксови“ који се обично спомињу у дискусијама, као што су решење проблема климатских промена или сиромаштва, углавном имају неки потенцијал за примену техничких решења, али то су углавном политички и друштвени проблеми. „Аполо“ није решио ниједан политички или друштвени проблем. Други иксови, рецимо, лек против рака, зависи од развоја потпуно нових облика научног сазнања.

С друге стране, успех програма „Аполо“, који је у фази највећег развоја запошљавао 400.000 људи, заснивао се на одличном инжењерском управљању многобројним међузависним техничким иновацијама, а не на научној револуцији. Пројекат Менхетн – који је запошљавао 125.000 људи и коштао 75% мање него „Аполо“ (када се узме у обзир и инфлација) – знатно више је променио свет увођењем атомске бомбе. Био је то велики корак, иако, можда у погрешном смеру.

Шта бисмо могли да наведемо као највећи утицај Апола на човечанство? Свакако то је вештина управљања комплексним техничким системима, у чему смо скоро савршени. Савремени авиони и рачунари су несхватљиво сложени, али раде, али не због Апола већ због претходно наведених система. Захваљујући таквим врстама система, иако се људи нису вратили на месец од 1972. године, ипак постоји спор, али сталан напредак у људским летовима у свемир, значајна истраживања Сунчевог система помоћу робота и – можда најважније – суштинска промена организације живота на Земљи због сателита који круже око ње.

Да бисмо схватили колико је активност у свемиру постала свеприсутна, погледаћемо неке статистичке податке. Од 2000. године, Сједињене Државе, Русија, Кина, Индија и Европа успешно су лансирали велике ракете 1.125 пута, а неуспешно само 39 пута, што је нас доводи до стопе неуспешности од 3,5%. Многи неуспеси, ако не и већина, десили су се при првом лансирану новог модела, што значи да је стопа неуспешности за тестиране ракете чак мања. С друге стране, од лансирања Спутњика 1957. године до јула 1969. године, 20% лансирања је било неуспешно.

Пут око света за 80 дана

Иако спејс шатл није одлазио у орбиту колико је било планирано, ипак је превезао више људи у свемир него било које друго свемирско превозно средство. Пре Армстронговог и Олдриновог спуштања на Месец, 37 мушкараца и 63 жене из Сједињених Држава и Совјетског Савеза летело око Земље. До данас је то урадило 495 мушкараца и 63 жене из 40 и више земаља. Спејс шатл је несумњиво био катастрофа. Планирани трошкови сваког лета износили су 10 милиона долара, да би на крају цифра достигла 1,6 милијарди долара. Четрнаест људи је погинуло кад су се срушили Колумбија и Чаленџер. Ипак, шатл је у свемир превезао више људи него било које друго свемирско превозно средство. Међународна свемирска станица (ИСС) потрошила је много више новца од планираног, а није понудила ништа значајно на научном пољу. Ипак, ако путовање људи у свемир постане уобичајена пракса, подаци Свемирске станице о томе како одржати људе живим и здравим у свемиру на дужи временски период значајно ће добити на вредности.

Пре 20. јула 1969.године, Сједињене Државе су послале две свемирске сонде на Венеру и једну на Марс. Совјетски Савез је добио податке са три сонде које је послао ка Венери. Нико није послао свемирске летелице кроз појас астероида у спољашњост Сунчевог система, а подаци са Марса и Венере нуде нам само делимичне увиде. До данас је сваку планету Сунчевог система посетила нека од свемирских сонди, а организоване су и мисије до неких комета и астероида. Само један свемирски телескоп је био успешно лансиран до 1969. године, а данас их има неколико десетина који испитују небо. Рецимо, Кеплеров свемирски телескоп је открио 2.343 планете ван Сунчевог система, а данас је пронађено више од половине од 3.972 егзопланета. Нико није знао 1969. године да ли уопште постоје егзопланете. Данас знамо да их има више него звезда.

Пре педесет година или 20. јула 1969. године, 116 сателита је кружило око Земље, не рачунајући Месец и „Аполо“ 11. Данас их је 2.100. Међутим, њихов значај је много важнији од њиховог броја јер се ниједан аспект живота у 21. веку не може замислити без њих. Комуникацијски сателити већ покривају читав свет. За оне са најскромнијим средствима, положај изван домета је више ствар избора, а мање логистичке потребе. Комуникацијски сателити су и даље врло скупи, али ако Илон Маск и остали предузетници тако одлуче, то ће се ускоро променити. Глобални позициони систем је, с друге стране, бесплатан захваљујући америчком ваздухопловству и одиграо је неочекивану улогу у уништавању такси-удружења широм света и био је својеврстан посредник за милионе који користе апликације као што су Тиндер, Гриндр и Бумбле. Војне акције – од напада беспилотних летелица до носача авиона који круже океанима – суштински зависе од комуникацијских и извиђачких сателита и потпуно је немогуће замислити последњих неколико деценија у људској историји без њих.

Коцкасти и остали мали сателити почели су значајно да мењају економију ниске Земљине орбите. Пошто су врло моћни и лагани и због тога на добром путу да постану свеприсутни, могли бисмо да кажемо да смо у процесу подизања површине Земље за неколико стотина или чак за неколико хиљада километара. Као што је путовање авионом некад била само бајка, а постало је свакодневница, исто то можемо рећи и за машине које се налазе у Земљиној орбити

Најтежа је тежина

Тешко је рећи колико кошта лансирање једног килограма у Земљину орбиту и због чега је тако. Мале ракете су флексибилне, а код оних великих можемо говорити о економији обима. Међутим, узмимо за пример ракету „Делта 4 Хеви“, коју су заједно направиле компаније „Боинг“ и „Локхид Мартин“. Питање је да ли је трошак од 350 милиона долара заиста реалан пошто је 17 милиона отишло у руке директора „Локихида“, а 30 милиона директору „Боинга“. Међутим, за разлику од сателита, људе не можемо смањити. Све док цена лансирања буде висока, људи ће веома ретко путовати у свемир. Трошкови лансирања у свемир не могу се одредити већ неко дуже време, делимично и због тога што су се ракетна технологија, државне владе и војска замрсили. Маск и Безос, са својим милијардама долара, налазе се у средишту разрешавања тог Гордијевог чвора. Преостаје нам да видимо да ли ће њихов труд довести до краткотрајне популарности свемирског туризма или до значајног великог корака у свемир, односно, првог корака у развоју колонија на Марсу или у изградњи огромних цилиндара који ће се окретати око Сунца.

Програм „Аполо“ није успео да направи такав корак. Његов успех се састојао у томе што је развој технологије довео до врхунца у то време, као што су фараони сазидали апсолутно највеће пирамиде које су могли да направе у то време. То су споменици генијалности и одлучности, али, добро нам је познато да је сврха споменика да обележе крај, а не почетак.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079