Нова верзија Тјуринговог теста треба да одреди колико хуманоидни роботи могу да личе на људе

Недавно је најављено да ће лик Алана Тјуринга бити на новој новчаници од 50 фунти. На тај начин му се одаје признање за допринос при откривању шифрованих порука у Другом светском рату и за постављање темеља рачунарској науци. Његово питање, „Да ли машине могу да мисле?“, које је поставио 1950. године, представља тест на који се научници стално позивају кад треба да одреде да ли рачунар заиста поседује интелигенцију која је својствена само људима. Међутим, пошто је питање постављено у времену кад је развој аутономних робота тек био на почетку, Тјурингов тест је намењен процени вештачког ума, али не и целе вештачке особе. Данас, с обзиром на то да већ постоје роботи који неодољиво подсећају на људе према свом изгледу, потребна нам је верзија Тјуринговог теста за 21. век. Група научника је направила „Мултимодални Тјурингов тест“ који процењује изглед машине, њене покрете, глас и нешто што су назвали утеловљена вештачка интелигенција (енгл. embodied artificial intelligence (EAI)). Последње својство представља мерило којим се одређује колико је вештачка интелигенција интегрисана са телом робота да би могао да изрази своју личност.

То значи да непрестано можемо да упоређујемо хуманоидног робота са његовим живим двојником. Стога, можемо да поставимо питање: „Да ли можемо да направимо роботе који се визуелно неће разликовати од људи?“ Тјуринг је тврдио да се рачунарски програм не разликује од људског ума ако може да убеди више од 30% људи да је разумно биће у реалном окружењу, дакле, може да размишља. Рачунар је положио тај тест 2014. године, што не значи да је посао завршен, односно да је створена права вештачка интелигенција. Далеко од тога, али Тјурингов тест нам пружа полазну тачку у односу на коју можемо да меримо колико смо напредовали.

Многи научници сматрају да је основни циљ роботике да направи хуманоидног робота који се неће разликовати од људског бића. Пошто тренутно не постоји стандардни начин да се одреди колико робот личи на човека, потпуно је немогуће измерити напредак на том пољу.

Научници данас, као и Тјуринг некад, не тврде да се робот трансформише у органско биће кад стекне способност да подражава услове својствене људима. Али ако робот изгледа, понаша се и функционише тако да га не можемо разликовати од људи у реалним условима, онда у потпуности можемо рећи да је исти као човек.

Једна од највећих потешкоћа за оне који се баве стварањем робота који изгледају као људи је превазилажење препреке која је позната под називом „сабласна долина“ (енгл. унцаннy валлеy). Израз се односи на хипотетички однос између степена сличности објекта са људским бићем и емоционалног одговора на такав објекат. У случају робота, говоримо о фази њиховог развоја кад постају сличнији људима, али су одбојнији јер не изгледају савршено. Проблем настаје јер конвенционални методи процене нису довољно суптилни да би одредили зашто је људима непријатно у присуству робота.

Нови приступи покушавају да упореде робота као целину са људским бићем, а не само својства његових компонената. На пример, само мала грешка у покрету ока робота, иначе сасвим реалистичног изгледа, може потпуно да га разоткрије. Висок квалитет осталих делова лица, у том случају, ништа не вреди.
Идеја је да се процењује сваки део посебно. Ако је свака црта лица направљена тако да изгледа као да је део истог тела (истог пола, година, итд.), и ако око и усне могу засебно да прођу тест, онда могу и заједно. То ће омогућити онима који креирају робота да процене напредак и тако буду сигурни да се сваки део тела не разликује од људског. На тај начин ће избећи да се изгубе у сабласној долини. Нови тест је организован у четири фазе, од којих је свака тежа од претходне. Тест је назван „хијерархија подражавања људи“. Прво, робот једноставно мора да изгледа као човек кад се не помера. Друго, његови покрети морају да буду потпуно природни. Треће, мора да произведе реалистичну симулацију говора и ту се прати његов изглед и покрети. Последња фаза је тестирање утеловљене вештачке интелигенције, у којој се процењује да ли робот може да реагује на околину реалистично изражавајући осећања како би могао природно да комуницира са људима. Ако хуманоидни робот прође истовремено све четири фазе тестирања, онда се он не разликује од људи.

Данас имамо алатке уз помоћ којих можемо да развијемо хуманоидне роботе који неодољиво подсећају на људе по изгледу, покретима, говору и утеловљеној вештачкој интелигенцији. Као и у случају оригиналног Тјуринговог теста, нови приступ покреће питања о томе шта значи бити особа ако више не можемо да направимо разлику између човека и робота.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079