Да ли смо спремни да нам технологија уђе под кожу?

У наглом развоју микрочипова, њихово уграђивање под кожу изазива различите реакције. Стручњаци кажу да је то корак напред у процесу надзора над грађанима и експлоатацији радника, док присталице тврде да је забринутост неоправдана. Радници компаније из Висконсина Тхрее Сqуаре Маркет, која се бави производњом продајних аутомата, 1. августа 2017. године стали су у ред испред кантине да би им под кожу били уграђени микрочипови. Један за другим су испружили руку док им је локални мајстор за тетовирање уградио имплант величине зрна пиринча између палца и кажипрста на руци. Четрдесет радника који су пристали да се подвргну процедури добили су на поклон мајицу на којој је писало „Чипован сам“.

Ту уградњу чипова на велико организовала је управа компаније да би се уклопила са дугорочним планом безготовинског плаћања на продајним аутоматима, дакле, да би радници могли да купују ужину на послу уз један покрет из зглоба. С обзиром на популарност снимка чиповања, који је приказан од Москве до Сиднеја, изгледа да је то био одличан маркетиншки трик.

Ипак, нису сви благонаклоно гледали на изведену процедуру. После поменутог догађаја, коментари на Фејсбук страници компаније упорно су наговарали раднике да одустану, док је њихова страница на Гуглу имала тек једну звездицу. Што се тиче хришћанских група – убеђених да уградња микрочипова означава крај света кад су људи жигосани знаком звери – оптужили су компанију да је антихрист.

Швеђанин Jowan Österlund, стручњак за тетовирање и пирсинг и оснивач фирме Биохаx, који је омогућио радницима да буду чиповани, целу расправу посматра са интересовањем. За њега уградња микрочипова није ништа ново нити радикално. Пошто живи већ годинама са уграђеним микрочипом, као и многобројни млади технолошки стручњаци, каже да је за њих то једноставно нормална интеграција биологије и технологије. Импланте користе да би лакше приступили радним местима својих сарадника, платили чланарину у теретани и путовали возом. Надао се да ће са својом компанијом и овим производом моћи да изађе на глобално тржиште. Радници из Висконсина били су само у процесу тестирања и прва компанија у Америци која је микрочипове понудила својим радницима. Међутим, с обзиром на реакцију коју је процес изазвао и повезао уређаје, не само са опасним надзором, већ и са визијом апокалипсе коју изазива технологија, он се пита да ли је свет спреман да му се технологија увуче под кожу. Микрочипови који се уграђују су, заправо, цилиндрични бар-кодови који при очитавању одашиљу јединствени сигнал кроз слој коже. Углавном се користе да би се организовала роба у складиштима или да би се идентификовала грла стоке или пронашли залутали кућни љубимци, мада је било и експеримената на људима.

Кевин Ворвик, професор кибернетике на Универзитету у Редингу, уградио је микрочип под кожу још 1998. године да би показао да је то могуће и да је сједињавање технологије са телом следећи корак у људској еволуцији. Österlund је одмах после Ворвиковог пројекта почео да размишља о технологији микрочиповања, а посебно кад је његов пријатељ копирао чип свог пса и уградио га себи испод коже. Копирање псећег чипа била је само шала. Кад је његов пријатељ дошао код ветеринара, идентификован је као лабрадор.

Österlund је 2013. године, сасвим случајно пронашао компанију из Немачке која је на интернету продавала индустријске микрочипове. За разлику од оних који су се уграђивали у кућне љубимце и могли да одашиљу само један идентификациони број, ови уређаји су били опремљени за комуникациони протокол NFC, који је могао да се програмира тако да обавља најједноставније задатке. Наручио је неколико и написао програм који је упарио његов мобилни телефон са микрочипом, тако да је аутоматски могао да позове супругу кад би узео телефон.

Одмах је позвао свог пријатеља који је био повезан са трансхуманистичким покретом у Шведској који је био импресиониран његовим експериментом. После неколико демонстрација, уградња чипова се проширила уз пиво и чипс. Постоје и друге компаније које покушавају да уградњу микрочипова доведу на виши ниво. Рецимо, једна компанија из Сијетла продаје разнобојне лед сијалице које могу да светле испод коже. Што се тиче Österlunda, каже да ће Шведска до 2023. године потпуно избацити готов новац из употребе, баш због нове технологије уградње микрочипова.

Што се тиче експеримента са почетка приче, морамо имати на уму да се све дешавало у богатој земљи у којој је технолошко образовање на приличном нивоу. Поставља се питање какав ће став према свему томе имати, рецимо, радник у складишту. И заиста, негативни ставови према чиповању у Висконсину настали су због тога што такав поступак симболизује неравнотежу моћи на радном месту, дочарава дистопијске сцене ауторитарног послодавца који дехуманизује и контролише своје раднике. Да ли је радник особа која је плаћена за свој рад или је власништво компаније за коју ради?
Чују се и мишљења да чиповање људи представља нови метод прикупљања података, поред праћења историје претраживања на интернету, тестирања ДНК, прикупљања здравствених података, који послодавцима пружају много детаљнији увод у податке о профилу радника, али, што је још горе, и у њихов приватни живот. Дакле, прате свог запосленог куд год да крене. Чини се да се ту губи граница између радног времена и породичног живота.

Иако су многи законодавци и званичници у Америци забринути због микрочиповања људи и предлажу да се процес законом забрани, не може се рећи да ће до неког закона и доћи, пошто се закони о раду углавном праве тако да увек иду у прилог послодавцима. Рецимо, 2015. године, једна жена је отпуштена с посла јер је избрисала са телефона апликацију за праћење запослених која ју је пратила чак и кад није била на послу. Због таквих и још многих других случајева и непостојања јасних закона о раду, запослени би под принудом морали да пристану на чиповање иако би били против тога.

Швеђани сматрају да се страх од микрочиповања не заснива толико на страху од нарушавања приватности колико на ирационалним предрасудама о имплантима. Микрочипови су инертни и пасивни и личе на картице које не можете изгубити. Дакле, потпуно је иронично кад људи који имају ајфон и налог на Гуглу дођу на Фејсбук и вриште о нарушеној приватности само због тога што им је неко мало засекао кожу.

Наша емоционална и психолошка реакција на нове технологије је неизбежна, посебно ако укључује и неку модификацију тела. Емоционалне реакције не треба одмах одбацити ако сујеверне и нелогичне. Страх који осећамо у вези са микрочиповима нема толико везе са одређеном технологијом колико има везе са технологијом у контексту моћи и неравномерне структуре моћи између запосленог и послодавца. А када се таква динамика угради у наше тело, онда се појављује врло различита граница коју треба да пређемо.