Морамо да преиспитамо друштвене мреже пре него што буде касно јер смо прихватили фаустовски уговор

Пословни модел који мења начин на који размишљамо, делујемо и живимо води нас ка дистопији. Када људи схвате да технологија преузима друштво, многи помисле на филм Терминатор и роботе којима меци не могу ништа, или на Великог брата из романа (филма) 1984. Џорџа Орвела, који представља симбол спољног и свемоћног угњетавања. Ипак, сасвим је очигледно да дистопијска технологија не мора много да се труди да би нас потчинила. Уместо тога, сасвим несвесно и нехотице подлећи ћемо договору са ђаволом, односно, мимови ће изражавати наше подсвесне жеље, сједињавање и повезаност са друштвом заменићемо тренутном везом, а истина ће бити само оно што желимо да чујемо. У ствари, као што бивши инсајдери у компанијама „Гулг“, „Твитер“, „Фејсбук“, „Инстаграм“ и „Јутјуб“ потврђују у новом документарцу Друштвена дилема (енгл. The Social Dilemma), све то се већ догађа. Већ живимо у верзији Врлог новог света Олдоса Хакслија, или како је то Нил Постман написао 1985. године у својој књизи Забављајући се до смрти: јавни дискурс у доба шоу-бизниса (енгл. Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business): „У Хакслијевој визији, никакав Велики брат не мора да лишава људе њихове аутономије, зрелости и историје. Хаксли сматра да ће људи заволети то што су угњетавани и обожаваће технологије које им поништавају способност да размишљају.“

Технологија која угрожава наше друштво, демократију и ментално здравље вреба у нашим спаваћим собама, понекад лежи заједно с нама на јастуку све док не заспимо. Будни смо на њен позив, носимо њена звонка обавештења за трпезаријски сто и слепо јој верујемо док нас води тамо где треба да стигнемо. Нестрпљиво се крећемо, не слутећи да технологија која нас повезује, посебно сада у свету који одржава социјалну дистанцу, такође нас и контролише. Платформе друштвених мрежа покреће пословни модел заснован на надзору, а направљен тако да рудари, манипулише и извлачи наша људска искуства по сваку цену и узрокује слом нашег информационог екосистема и заједнички осећај истине широм света. Такав пословни модел није направљен за нас, већ је изграђен да би нас искоришћавао.

Трећина одраслих Американаца и скоро половина оних од 18 до 29 година, каже да су на мрежи „готово стално“, али, за разлику од грађана Врлог новог света, ми смо јадни. Како је време које проводимо на мрежи све дуже, тако расте и анксиозност, депресија и стопа самоубистава, посебно међу младима. Друштвене мреже, такође, избацују из свакодневног живота продуктивну јавну расправу. Интерни допис, који је прошао потпуно непримећен, упућен 2018. године старијим руководиоцима у компанији „Фејсбук“ објашњава: „Наши алгоритми искоришћавају то што људски мозак привлачи подвојеност“. Ако се алгоритми ускоро не провере и измене, корисницима ће давати „све више и више садржаја у коме су истиче подвојеност и сукобљавање у настојању да привуку пажњу корисника и продуже време проведено на платформи“.

Истраживачки центар „Пју“ је 2014. године открио да су партијске нетрпељивости и поделе у Америци „дубље и обимније него у последње две деценије“. Током протеклих шест година, друштвени медији су само погоршали такво стање. У 2019. години, 77 процената републиканаца и 72 процента демократа рекло је да гласачи у обема странкама „не само да се не слажу око планова и политике, већ да не могу да се сложе око неких основних поставки.“ У документарном филму Друштвена дилема, Тристан Харис, некада задужен за етику дизајна у компанији „Гугл“ и суоснивач Центра за хуману технологију, истиче да ће технологија много пре савладати људске слабости него што ће надвладати људске моћи. Напредни и осетљиви алгоритми уче наше емоционалне рањивости и искоришћавају их да би дошли до зараде на све могуће подмукле начине. Платформе друштвених мрежа, преко надзора скоро свих наших активности на мрежи, сада могу да предвиде наша осећања и понашање. Користећи сва та сазнања, стављају нас на лицитацију и продају оглашивачима који дају највишу понуду. Због тога се налазе и међу најбогатијим компанијама у историји света.

Наравно, није у питању само ко ће први продати корисницима пар ципела. Те платформе поседују такву способност циљаног надзора која даје свима, који су заинтересовани, моћ и прецизност да на нас утичу тако да не треба да уложе ни много новца, а ни много труда. Кампање за ширење дезинформација појавиле су се у више од 70 земаља, а удвостручене су од 2017. до 2019. године. Узбуњивачица Софи Џанг открила је колико је тај проблем раширен на Фејсбуковој платформи и како компанија не предузима скоро ништа да би га решила. Друштвена мрежа је недавно објавила серију исправки за ублажавање политичких дезинформација на предстојећим америчким председничким изборима, укључујући забрану објављивања политичких огласа недељу дана пре избора, али те мере су сувише благе, сувише се закаснило са њиховим увођењем и не баве се основним проблемом пословног модела који извлачи и искоришћава податке корисника.

После скоро три године рада на филму Друштвена дилема, сада видим да је та дилема темељни проблем нашег времена и да лежи у основи многих других друштвених сукоба који захтевају компромис и заједничко разумевање да би се решили. Ако се две стране непрестано хране одразима својих пређашњих идеологија и наводним екстремним ставовима оне друге стране, никада нећемо моћи да изградимо мостове поверења и савладамо изазове који муче човечанство. Ипак, има наде. У наставку филма Терминатор, Арнолд Шварценегер се враћа као позитиван лик. „Ко те је послао?, пита Џон Конор. Терминатор одговара, „Ти си ме послао. За тридесет пет година репрограмирао си ме да будем твој заштитник.“ Пошто не можемо да путујемо кроз време, решење треба да укључи рад и глас посвећених активиста, организација, научника и оних који су искусили штету експлоатационе технологије, која појачава системско угњетавање и неједнакост. Не можемо да се ослонимо на то да ће проблем решити људи који су га створили. Нећу да верујем компанијама друштвених мрежа све док не промене свој пословни модел да би служио нама, односно, јавности. Људи су створили ову технологију, а ми можемо – а и наша је одговорност – да је променимо.

Аутор текста је Џеф Орловски, режисер документарног филма Друштвена дилема.