Највећи надзорни систем на свету је све већи, али расте и незадовољство

Кина већ има највећу надзорну мрежу на свету; у њој се налази више од половине свих надзорних камера које се користе широм света. Најновији извештај показује колико брзо се тај систем шири. Од 2010. до 2019. године, држава је преко својих јавних набавки наручила опрему, као што су камере за препознавање лица, као и услуге одржавања надзорног система. При том, треба напоменути да су се њене потребе за опремом и услугама повећале за скоро 1.900%, наводи се у извештају публикације ChinaFile, која је повезана са Центром за азијско друштво о америчко-кинеским односима. Само у 2019. години, утврђено је у извештају, скоро једна трећина свих кинеских округа купила је опрему са спровођење надзора. ChinaFile, која делује као непрофитна организација и сарађује са мрежом аналитичара и истраживача који се баве Кином, објавила је самостални извештај о стању система за надзор пошто је прегледала 76.000 јавно доступних налога јавних набавки за надзорне технологије од 2004. до маја 2020. године. Извештај пружа свеобухватан поглед на размере кинеског програма надзора. Пекинг, наравно, не објављује такве информације. Извештај приказује дугогодишњи напор Кине да постане глобална надзорна велесила.

Кинеске камере за препознавање лица и надзорни системи сада се користе за обављање наизглед безазлених задатака, као што су надгледање посетилаца на туристичким местима и вршење безбедносних провера на аеродромима, и у инвазивне сврхе, као што је полицијско надгледање и помагање у спровођењу репресивне политике. На пример, власти западне провинције Синђијанг примениле су широко распрострањене надзорне системе за прикупљање података о препознавању лица, података о паметним телефонима и прикупљање других података који би им омогућиле праћење, а све да би надгледале и притвориле припаднике мањинске ујгурске популације у региону.

Истовремено, негативни утицаји нове технологије на локалном нивоу подстичу законодавне власти да уведу нове стандарде у области заштите приватности података у земљи у којој таквих стандарда или закона скоро да и нема. 

Око соколово

Многобројни новински извештаји последњих година детаљно описују како Пекинг користи технолошки надзор у Синђијангу да би вршио репресију над ујгурским становништвом. Ипак, изгледа да су се напори Кине да масовно прати своје грађане и уведе процедуре користећи технологију, као што је полицијски надзор, проширили на територији целе државе. На пример, у граду Сикјао, на југу Кине, у коме живи око 300.000 становника, званичници су од 2006. године инсталирали више од 1.400 видео камера и преко 300 камера за препознавање лица, утврдио је извештај организације ChinaFile. У извештају се наводи да су званичници камерама покрили већину јавних градских простора како би се позабавили „озбиљним проблемом контролисања људи“, наводи се у владином документу до кога је дошла споменута организација.

Масовни надзор у мањим градовима и областима представља пример покретања кинеског пројекта Око соколово из 2018. године, амбициозан покушај да се 100% кинеских јавних простора –улица, паркова, железничких станица – опреми камерама за видео-надзор и да се прикупљени подаци обједине у једну централну платформу. Кинеска влада каже да је пројекат усмерен на побољшање јавне безбедности и сигурности, али изван Кине се на њега гледа као на средство за повећану државну контролу.

Ипак, надзор се у Кини не користи униформно. Земља се суочава са значајним бирократским препрекама у координацији својих процедура надзора и размене података између градских, покрајинских и централних власти, наводи се у извештају.

Незадовољство и негативне реакције

Изгледа да су бар неки кинески грађани свесни да је технологија дубоко загазила у њихов живот. Ове недеље Хангџоу, град на истоку Кине у коме се налази кинески технолошки гигант Алибаба, објавио је нацрт закона који ће забранити управницима зграда да постављају камере за препознавање лица у стамбене објекте без дозволе људи који у њима живе. Предлог закон се појавио после прве од многих тужби које су у међувремену поднете у Хангџоуу против технологије препознавања лица. У поменутом случају, Гуо Бинг, професор на Универзитету Џеђијанг у Хангџоу тужио је локални зоолошки врт јер га је приморао да се подвргне новом, обавезном процесу препознавања лица иако је неколико месеци пре посете купио једногодишњу пропусницу.

Тврди да је зоолошки врт прекршио његова потрошачка права када му није вратио новац који је дао за карту пошто се успротивио новој процедури. Званичник врта рекао је кинеским медијима да су нове процедуре уведене да би се посетиоцима олакшао улазак у врт. Касније, зоолошки врт је одлучио да ипак користи отисак прста да би идентификовао посетиоце. Гуо, ипак, није одустао од тужбе. Рекао је да је поднео жалбу да би оспорио „злоупотребу технологије препознавања лица“, а не да би му вратили новац за улазницу. Његов случај још чека да буде обрађен од 29. октобра.

Ако се усвоји предложени закони у Хангџуу, он би представљао прву забрану обавезне употребе технологије препознавања лица за приватне грађане у Кини. Кинески државни медији, који су често средство за преношење порука које шаље Пекинг, наговештавају да би закон могао да буде узорак за сличне законе који би се спроводили у градовима широм Кине, што значи да би законодавци могли да подрже кинеско јавно мњење. Истраживање које је у децембру 2019. године спровео Истраживачки центар за заштиту личних података у Пекингу показало је да је 57% испитаника рекло да су забринути због тога што се прати њихово кретање, а 74% је изјавило да би се одлучило за аналогне методе идентификације уместо технологије препознавања лица.

Кинеска влада је можда већ изградила највећи систем за масовни надзор на свету, али изгледа да су њени грађани спремни да наметну нека ограничења.