Протеривање Трампа потврдило апсолутистичку моћ технолошких гиганата

Прошле недеље је било сабласно тихо на друштвеним мрежама јер су Трампа и његове следбенике „скинули“ са платформи. Забраном му је Твитер ефикасно одузео мегафон који је маестрално примењивао откако се кандидовао за председника. Потрес напада на Капитол, 6. јануара, био је довољно сеизмичан да убеди чак и Марка Закерберга да је, напокон, дошло време да му и он ускрати гостопримство. Коначно, компанија „Амазон“ укинула је услуге хостинга друштвеној мрежи Парлер, која би се могла описати као алтернатива Твитеру, а коју користе екстремни десничари. Заглушујућу тишину која је уследила после тих мера, нарушила је експлозија коментара о њиховим последицама на слободу, демократију и будућност цивилизације. Ношени таквом бујицом мишљења о Првом амандману, слободи говора, цензури, технолошкој моћи и „одговорности“ (шта год би то могло да значи), било нам је понекад тешко да се снађемо. Ипак, непрестано сам размишљао о проницљивом увиду Х Л Менкена који је рекао да „за сваки сложени проблем постоји решење које је јасно, једноставно и погрешно“, а људи широм света нудили су баш таква решења.

Усред таквог вербалног хаоса, међутим, могле су да се препознају неке опште теме. Прва је истакла културне разлике, посебно између Сједињених Држава и њиховог светог Првог амандмана, с једне стране, и европског и других друштава, која имају различите стандарде за модерацију говора. Очигледан проблем ове теме расправе је тај што се Први амандман односи на владину регулацију говора и нема никакве везе са технолошким компанијама, које на својим платформама могу слободно да раде шта год пожеле.

Друга тема је сагледала главни узрок проблема јер је законодавство у Сједињеним Државама прилично лежерно током последње три деценије, што је довело до појаве неколико гигантских технолошких компанија које су дефинитвно постале домаћини већег дела сфере јавног мишљења. Кад би постојало много платформи, као што је Фејсбук, Јутјуб и Твитер, онда би цензура била мање ефикасна и проблематична, јер би свако коме је ускраћен приступ некој платформи, могао да оде на неку другу.

Појавили су се и аргументи који су се односили на моћ и одговорност. У демократији, они који доносе одлуке о томе који је говор прихватљив, а који не, треба да буду демократски одговорни. „Чињеница да извршни директор може да укине право на изражавање мишљења председнику Сједињених Држава, а да за то не буде ником одговоран“, љутито је истакао комесар Европске унијеТијери Бретон, „није само потврда моћи тих платформи, већ, такође, показује ужасну организацију нашег друштва у дигиталном простору.“ Или, другим речима, који бирачи су дали то право шефовима „Фејсбука“, „Гугла“, „Јутјуба“ и „Твитера“?

Ипак, нико није разматрао да ли проблем, који се појавио кад је Трампу и његовим следбеницима изненада забрањен приступ платформама, има решење које би могло да се смести у досадашње оквире. Парадокс да је интернет глобални систем, али да је закон територијални (и специфичан за одређену културу) традиционално је био начин да се ућутка разговор о томе како технологију ставити под демократску контролу. Тема се провлачила кроз расправу целе недеље као бодљикава жица која се качила за свакога ко је покушавао да напредује кроз блатњаву мочвару.

Све што смо до сада рекли наводи нас на то да би вредело да покушамо да преобликујемо проблем на продуктивнији начин. Занимљив предлог нам је на Твитеру понудио један канадски политиколог. Он нам предлаже да на тренутак заборавимо на говор и размислимо о сличном проблему у другој сфери, односно, банкарству. „Различита друштва различито тумаче и толеришу финансијски ризик, према томе, имају и различита регулаторна правила. Баш као што су земље слободне да успостављају своја банкарска правила, треба да имају слободу да постављају захтеве, укључујући правила о власништву и о начину рада платформи на територији сваке државе. Одлуке које компаније донесу у једној земљи не би требало да буду обавезујуће за грађане друге земље. “

У том смислу, ХСБЦ (Британска мултинационална инвестициона банка) је можда „глобална“ банка, али када послује у Великој Британији, мора да поштује британске прописе. Слично томе, када послује у Сједињеним Државама, следи правила те јурисдикције. Ако то применимо у технолошкој сфери, изгледа да је дошло време да да престанемо да прихватамо тврдње технолошких гиганата да су хипер-глобалне корпорације, док су, заправо, америчке компаније које послују у многим јурисдикцијама широм света, које плаћају што је могуће мање локалног пореза и опиру се локалним прописима свим средствима лобирања које могу да прикупе. „Фејсбук“, „Гугл“, „Јутјуб“ и „Твитер“ могу да држе предавања о слободи говора и Првом амандману у Сједињеним Државама колико желе, али када раде, рецимо у Британији, као што је Фацебоок УК, онда су само британске подружнице америчке корпорације основане у Калифорнији. Те подружнице треба да поштују британске законе о клевети, говору мржње и другим законима који немају никакве везе са Првим амандманом. И још нешто. Требало би да плаћају порез на своје локалне приходе.