Веровали или не, телефонски видео-позиви напунили су 50 година

„Хеј, видим те“, рекао је градоначелник Питсбурга Пит Флаерти, док је зурио у сићушно лице Џона Харпера, председавајућег компаније Алцоа, на малом, црно-белом екрану мале резолуције, на столу испред себе. Датум је био 30. јун 1970. године, а повод је била прва јавна демонстрација телефонског система кога су заједно развили компаније Bell Labs{/xа} и AT&T, која је одржана у сценски постављеној кичастој дневној соби у главном седишту компаније Белл Телепхоне у Питсбургу. Много пре него што су Zoom, Skype, FaceTime и Google Hangout постали свакодневна стварност, овај нашироко преношен догађај требало је да сигнализира зачетак мреже двосмерних видео-телефона која би се развила прво у Питсбургу, затим у Сједињеним Државама, а на крају и у свету. Видео-телефон (енгл. Picturephone) компаније AT&T у основи је био комбинација телефона и телевизора. AT&T, која је на тај пројекат потрошила око 500 милиона долара, предвиђала је да ће до 1975. године у 25 градова широм Америке постојати 50.000 таквих телефона. До 1980. године предвиђали су да ће бити продато милион јединица.

Није се све одвијало према плану

Комерцијално гледано, видео-телефон је био промашај. Био је прескуп и требало је за њега месечно издвојити скоро 1.000 долара према данашњим ценама за приступ технологији и уз то још и трошак по минути коришћења. Купци су били забринути због тога како ће изгледати на екрану другог корисника. Тада није постојала технологија слике у слици на којој би могли да се виде током позива. Да би радио, видео-телефон је повезивао више телефонских линија истовремено како би добио довољну пропусну ширину за пренос потребних аудио и видео аналогних сигнала. До 1972. године у Питсбургу је продато само неколико уређаја. Када је компанија AT&T следеће године заменила извршне директоре, постало је јасно да је неуспех неизбежан, а пројекат је сурово одбачен.

Машина испред свог времена

Пола века после оригиналне јавне демонстрације првог комерцијалног видео-телефона компаније AT&T, са сигурношћу се може рећи да је идеја добила дуго очекивану освету. Као и неуспели покушај компаније „Епл“ деведесетих година да направи мобилни уређај, тако је и покушај компаније AT&T био далеко испред свог времена. На Универзитету Карнеги Мелон налазе се два видео-телефона која су састављена од делова врхунске технологије седамдесетих. Тада је њихова структура изгледала потпуно футуристички, као нешто што би се појавило у анимираној серији „Џетсонови“. Међу најзанимљивијим детаљима AT&T видео-телефона је функција дељења радне површине која је омогућила корисницима да буквално деле своје радне површине (не заборавите да је то било време пре него што нам је графички кориснички интерфејс пружио метафоричке радне површине). Ако бисте мало огледало поставили испред камере уређаја, омогућили бисте особи на другом крају двосмерног разговора да види предмет на вашем столу. Могли сте да прикажете лист папира и да пишете на њему, а да би се прославила педесетогодишњица оригиналне демонстрације видео-телефона, Мајкл Морис, председавајући Одбора директора компаније Алцоа, разговарао је данас путем Зоом позива са садашњим градоначелником Питсбурга Виљемом Педутом. Пре него што је почела криза корона вируса, било је планирано да Морис и Педуто користе оригиналне видео-телефоне, сада модификоване за тренутни софтвер за видео позивање. Међутим, ЦОВИД-19 је потпуно пореметио планове, а поновно обављање телефонског видео-позива било је изузетно симболично.

Многобројни неуспеси пре коначног успеха

Јако дуго су се телефонски видео-позиви сматрали научном фантастиком. Иако је неуспех видео-телефона компаније AT&T био изузетно болан, ипак је цео концепт био сувише узбудљив да би нестао у деценији коју су обележиле дискотеке и Вотергејт. Видео-позив је технологија која је увек била на негде на самој ивици да буде опште прихваћена, али то се никад није догодило. Увек је изгледала као футуристичка технологија која се налази ту, иза угла. Случај споменутог видео-телефона није био први истраживачки покушај да видео-позиви постану стварност. Скоро од тренутка када је Александар Бел патентирао телефон,1876. године, дошло је до истраживања сличног система за позиве који је обухватао како пренос гласа, тако и пренос слике. Француски писац научне фантастике Луј Фигје тврдио је да Бел ради на нечему што се зове „телефоноскоп“ и комбинује звук и слику у реалном времену. Цртани филм Џорџе де Моријеа из 1879. године, који се појавио у Панч Алманаху, у шали је приказао сличан уређај, који је наводно креирао амерички проналазач Томас Едисон. Картице направљене под називом „2000. година“ продаване су као сувенири на изложби у Паризу 1900. године и замишљене као „Кореспондентска биоскопска-фоно-телеграфика“. Та иста идеја је подстакла и уметнике да је спомену у својим делима. Наиме, прича Жила Верна из 1889. године „2889. година“ описује људе који у будућности комуницирају путем „телефотоа“. Уметник је написао да је пренос говора већ уобичајена ствар, а да је пренос слика помоћу осетљивих огледала повезаних жицама већ виђено. Видео-позив се први пут појавио на великом екрану у ремек-делу Фрица Ланга „Метрополис“ из 1927. године, дакле, прилично давно. (Не смемо заборавити ни филма Стенлија Кјубрика из 1968. године „2001: Одисеја у свемиру“). Било је и разних прототипова, иако им је недостајала основна инфраструктура видео-телефона из 1970. године. Прототип компаније Bell Labs приказан је на Светском сајму 1964. године, заједно са будућим чудима, укључујући ИБМ-ов Систем/360 серију главних рачунара, технологију препознавања рукописа, машинске преводе и моделе будућих кула-близнакиња Светског трговинског центра. Убрзо након тога, компанија Bell Labs креирала је прототипове јавних кабина видео-телефона у Њујорку, Чикагу и Вашингтону, које су људима омогућиле троминутне позиве широм Сједињених Држава по огромној цени од 27 долара. Из било ког разлога, телефонске говорнице у којима бисте платили данашњих 223 долара за 180 секунди разговора никада нису заживеле.

Чак и након неуспеха видео-телефона из седамдесетих, AT&T није у потпуности одбацила идеју о стварању комерцијалне линије која би повезивала уређаје за видео-позивање. Поново је 1992. године, покушала са новим моделом, при чему су се и видео и аудио садржаји преносили дуж једне телефонске линије, иако је та комбинација проузроковала неквалитетну слику и звук. Следеће године је спустила цену од 1.499 долара за 500 долара да би коначно одустала од пројекта 1995. године.

Видео-позиви су данас свуда око нас

С обзиром на наше тренутно ослањање на видео-позиве, наведена историја неуспеха може изгледати изненађујућа. Још од почетка 2000-их, још увек није било јасно да ли ће видео-позиви било када постати важан начин комуникације. Данас смо, наравно, сведоци сасвим другачијих околности. Само неколико година после објављивања једног научног рада о тмурној будућности видео-позива, покренута је апликација Skype у оперативном систему Windows. Убрзо је сваки стони рачунар и лаптоп имао уграђену веб-камеру. Потом су стигли паметни телефони и таблети са предњим камерама, свеприсутном широкопојасном мрежом и појавом сервиса као што су FaceTime, Hangouts и Zoom.

Иако је основни сан остао исти као у седамдесетим двадесетог века (и не заборавимо, у истој деценији деветнаестог века), технологија се одржала и постајала напреднија. Многобројним напредним својствима нам је омогућила да уживамо у видео-позивима. Да иронија буде још већа, видео-позиви су данас потпуно нормална и уобичајена ствар и више их не сматрамо нечим посебним. Технологија више није спектакуларна нити футуристичка јер је одједном постала свакодневна свеприсутност, односно, само један услужни програм. Ипак, често чујемо да се неко у Зоом позиву или видео-ћаскању нашали и примети како, иако су километрима удаљени, могу да се виде и да је то део будућности.

Инжењери компанија Bell Labs и AT&T заслужују можда ретроспективно одобравање и похвале, а можда ћемо сви научити драгоцену лекцију о отписивању данашњих неуспеха јер никад се не зна шта би напредак могао донети за пола века!