ВАЖНА ОБАВЕШТЕЊА 30.06.2020.

ПРИЈЕМНИ ИСПИТ ЈУЛИ 2020.

Пријемни испит за упис на Рачунарски дизајн биће одржан 30. и 31. јула у 10 часова. Опширније на линку.

ИЗАБРАНИ СТИПЕНДИСТИ РАФ-А

Као и сваке године, Рачунарски факултет доделио је стипендије талентованим ученицима који су постигли запажене успехе на националним и међународним такмичењима из информатике, математике и физике. Циљ нам је да што већем броју талената омогућимо образовање које ће им отворити пут ка запослењу у врхунским домаћим и страним компанијама. Објављена је листа стипендиста за упис у школску 2020/2021. годину. Додељено је 8 пуних и 12 полустипендија за четворогодишње школовање на академским студијама РАФ-а. Матуранти који су добили пуне стипендије за бесплатно студирање као и они који су добили полустипендије могу се уписати до 17.06.2020. године.

КОНТАКТ

Од 18. маја секретаријат почиње да ради у просторијама Факултета од 9 до 17 часова (улаз Трг републике 5, V спрат), а комуникација је могућа и преко мејла sekretarijat@raf.rs.

ОНЛАЈН НАСТАВА У ВАНРЕДНОМ СТАЊУ

Рачунарски факултет је већ од 9 сати ујутру 16. марта, 12 сати након објављивања ванредног стања, у потпуности прешао са класичног начина извођења наставе на онлајн наставу. Онлајн настава из свих предмета на свим студијским програмима изводи се уживо и интерактивно по распореду часова, при чему студенти у току наставе постављају питања и добијају одговоре на њих (Примери предавања и вежби онлајн наставе). После прве недеље, реакција студената је да је овакав начин извођења наставе веома делотворан, ефикасан, занимљив и, свакако, „удобнији“, као и да би у неком облику могао да буде задржан и после ванредног стања. Факултет је у априлу из свих предмета организовао и онлајн проверу знања(колоквијуме).

Планирано застаревање: због тога расту гомиле електронског отпада

Замислите да сте пре двадесет година, неком показали мобилни телефон и тад му рекли: „Види, ова стварчица ће бити невероватна и коштаће хиљаду долара, али произвођач ће запечатити батерију унутра и због тога ћеш морати да га бациш кад ти се батерија истроши. Помислио би да је таква замисао потпуно кретенска.“ Данас, стручњаци главну одлику савремене производње називају планирано застаревање. Та замисао је неким од компанија које нам продају своје производе или изузетно добро позната јер знају да ће њихови производи трајати тек две или три године или су намерно направили софтвер који је кратког века. Такву оптужбу компаније одбацују, али свима нам је добро познато о чему се ту, заправо, ради, а то су изненада мртви телефони, одбачени штампачи или преносиви рачунари. Већина нас ту појаву одбацује као узнемирујућу, али неизбежну одлику модерног друштва. Ипак, многи који се баве заштитом животне средине, покушавају да нам све то представе мало другачије.

Кад бацамо машине и уређаје који су одбачени као застарели, правимо огромну планину електронског отпада која свакодневно расте. Процењује се да је само прошле године, бачено 50 милиона тона таквог отпада, од чега је званично рециклирано само 20 процената. Половину од тих 50 тона чине велики кухињски апарати и уређаји за хлађење и грејање. Остатак одлази на телевизоре, рачунаре, паметне телефоне и таблет-рачунаре. Коначно, у последње време, широм света су направљени ситни кораци да се та култура застаревања промени. Недавно се компанија „Епл“ сложила да плати поравнање у износу од 500 милиона долара у Сједињеним Државама, а због оптужби да ажурирање софтвера на старијим моделима њеног телефона – као што су 6, 6с плус, 7 и 7 плус – доводи до успоравања рада апарата. Компанија пориче своју умешаност у такве процесе и упорно тврди да би се старији телефони у потпуности искључили да тог ажурирања нема. У Француској је због тога платила 25 милиона евра.

У Норвешкој, врховни суд одлучује у сукобу између „Епла“ и Хенрика Хасебија, иначе власника једне мале сервисне радње. Компанија га је оптужила да обавља недозвољене и „фалсификоване“ поправке екрана иако он тврди да их је скинуо са старих телефона. У међувремену, Европска комисија је недавно објавила планове према којима треба обезбедити да производи могу да се рециклирају, поправљају и праве тако да дуже трају, а све са циљем да се преполови количина смећа у Европској унији до 2030. године. Део решења, међутим, налази се и у различитом избору потрошача. Ипак, оно што ми изаберемо да купимо, у овом проблему, много је мање важно од поступака влада и компанија.

Проблем неће решити појединци, тако што ће променити свој став према куповини новог мобилног телефона. Компаније које производе мобилне телефоне не треба да их праве тако да се они брзо кваре. Неки произвођачи рачунара, ресимо ХП и Делл, пружају приступ свом софтверу, резервним деловима и упутствима, али многе друге компаније нису спремне да следе њихов пример. У међувремену, криза због пандемије COVIDA-19 довела је нашу потребу за отпорношћу и одрживошћу уређаја у саму жижу интересовања. Наиме, велики део најновије опреме, од фена за косу или иПхона или мрежне опреме у школи направљен је у Кини. Како је кинеска производња била прва на удару, многи продавци на велико су приметили да је значајно порасла потражња за половном опремом, било да су то преносиви рачунари које су школе покушале да дају деци да би могла да раде домаће задатке или нешто од хардвера да би људи могли да обављају послове на даљину.

Међутим, и продавци на велико и сервисери нашли су се у незавидној ситуацији јер је код већине те опреме било онемогућена поправка управо због система који је успоставио произвођач. Можете да купите део хардвера, али не смете да га искористите ако нисте добили неку сервисну дозволу, а то је проблем.
Идеја о намерном или уграђеном застаревању ипак није нова. О њој је још 1928. године писао пионир маркетинга Џорџ Фредерик. Тврдио је да је неопходно подстицати људе да купују све разноврсније производе, али не да би их користили, већ да би подстицали трговину и да би их бацили после кратког времена. Тај концепт је приказан и у филму из 1951. године под насловом Човек у белом оделу и представља причу о хемичару који је разбеснео произвођаче текстила и трговачка удружења јер је направио материјал који вечно траје.

После скоро једног века од Фредерикове књиге, изгледа да је та идеја свуда око нас и чини нам се да тонемо у смеће планираног застаревања. Корисник у просеку промени мобилни телефон после две или три године. Међутим, много више изненађује податак до кога је дошло истраживање спроведено у Европској унији, а то је да је просечни живот стоног штампача износи пет сати и четири минута ефективног штампања. Стално променљиви софтвер доводи до уништења потпуно исправних уређаја. Због тога су нам фијоке у кући пуне старих, заборављених и напуштених телефона јер су их компаније таквим направиле.

Свуда су присутни знаци који нам указују на то да су компаније отежале поправке или их учиниле немогућима. Рецимо, иПхоне уређаји су делимично спојени пенталоб завртњима, којима стандардни одвијачи не могу ништа. Неки киндле уређаји компаније „Амазон2 су направљени од лепљене пластике, тако да их је немогуће отворити. Оклевање великих компанија да објаве информације о функционисању својих производа стални је извор огорчености.
Све то пажљиво посматра Европска канцеларија за заштиту околине која каже да Европска унија планира да уведе правила за преносиве рачунаре, таблет-рачунаре и паметне телефоне која сада важе за кућне апарате, као што су фрижидери и машине за веш. Ту говоримо о врло озбиљним захтевима, који обухватају, рецимо, доступност резервних делова и информације о производу. Ипак, примена те процедуре треба да ступи на снагу тек за пет или шест година, а што се тиче Велике Британије, тај поступка, ма колико касно дошао, вероватно неће бити ни примењен због Брегзита, што значи да ће гомила одбачених електронских уређаја наставити да расте.