Intelektualna svojina podstiče ljudsko stvaralaštvo, pomerajući granice nauke i tehnologije i obogaćujući svet književnosti i umetnosti. Sam pojam intelektualne svojine označava posebna, specifična, prava koja imaju autori, pronalazači i ostali nosioci prava intelektualne svojine. Intelektualna svojina nije konkretno, materijalno – nad nekim predmetom, vlasništvo, već pravo odnosno skup ovlašćenja koje Pravni poredak zemlje priznaje nosiocu prava intelektualne svojine.
Koja su to ovlašćenja i na koji način se ostvaruju, zavisi od vrste dela koje štitimo i pravnog sastava u kojem tražimo zaštitu. Zahvaljujući vrlo ranim multilateralnim konvencijama, područje intelektualne svojine jedna je od retkih grana prava koja uživa visok stepen usaglašenosti u većini pravnih sistema. Intelektualna svojina se deli na dve kategorije:
- industrijska svojina, koja podrazumeva pronalaske (patente), žigove, industrijski dizajn, geografske oznake i oznake porekla, topografiju integrisanih kola;
- autorsko pravo i srodna prava koje obuhvata dela književnosti, nauke i umetnosti.
Intelektualna svojina i IT
Sada, kada smo odredili uopšteno šta je intelektualna svojina, možemo da definišemo šta ona predstavlja kada je reč o informacionim tehnologijama. Stoga, možemo reći da je intelekrualna svojina pokušaj da ideje dobiju tretman materijalnih objekata, a time i svog vlasnika.
Forme intelektualne svojine (bitno se razlikuju!):
- autorsko pravo (engl. copyright)
- patent
- poslovna tajna (engl. trade secret)
Copyright ©
Kada neko stvara originalni komad softvera, ta osoba onda ima nešto što se zove copyright (autorsko pravo) za taj softver. (Ovo važi i kada ljudi kreiraju knjige, filmove i pesme.) Kada govorimo o copyright-u za softver, to znači da imamo zaštitu zakona ako neko pokuša da ukrade naš softver. Prema copyright-u, drugi ljudi ne smeju da:
- kopiraju softver za neke druge ljude
- pozajme softver drugim ljudima
- iznajme softver drugim ljudima
- instaliraju softver na mrežu kada drugi korisnici mogu da joj pristupe (osim ako je u pitanju neka posebna verzija „mreže“)
Ako neko prekrši copyright prava, može biti kažnjen novčanim kaznama ili čak zatvorom. Razlog za to je taj što stvaranje softvera može uključivati rad mnogih ljudi i može da iziskuje hiljade sati rada. Najmanje što može da se učini i jedino što je fer jeste da svi ovi napori budu zaštićeni.
Copyright pravo štiti originalna autorska dela koja su fiksna u materijalnom obliku izražavanja. To znači da rad mora postojati u nekom fizičkom obliku bar neko veme, bez obzira koliko kratko. Znači, copyright ne štiti ideje ili činjenice na kojima se zasniva nešto. Na primer, ovako možemo zaštititi određenu pesmu, roman ili računarsku igricu o romansi u prostoru, ali ne možemo da zaštitimo osnovnu ideju koja nas je dovela da napravimo neko delo. Ljudi su slobodni da kopiraju ideju. Jer, ako bismo dozvolili autorima da monopolizuju svoje ideje, onda bismo osujetili osnovni cilj autorskih prava koji treba da podstakne ljude da stvaraju nova dela.
Koliko dugo traje pravo copyright-a? Rok za određeni rad zavisi od nekoliko faktora, uključujući i da li je rad objavljen i, ako je tako, datum prvog objavljivanja. U suštini, traje dugo i produžava se.
Patent
Sličan je copyright-u, ali za razliku od njega, patent štiti ideju! Ali on kratko traje, tačnije, traje kraće od copyright-a. Reda veličine 10-20 godina. Još jedna veoma bitna razlika je i ta što patent košta. On zahteva prijavu i odobrenje. Ono što je zanimljivo jeste podatak da samo 10% ukupnog broja patenata isplati svoje troškove.
Na primer, pretpostavimo da ja patentiram neki program i da taj moj program uzme da koristi Gugl bez mog znanja. Prvo, kako ću ja da “provalim” da je neko uzeo moje linije koda? Drugo, ako i provalim, kolike su mi šanse da dobijem parnicu ako tužim Gugl? Gugl ima na stotine advokata koji su zaduženi samo za ovakve slučajeve. To nam nedvosmislneo govori koliko su ovakve, ili slične, situacije česte. Zaključak je da mi šanse teže nuli…
Trade secret – poslovna tajna
Trade secret podrazumeva bilo koju vrednu komercijalnu informaciju/e koja pruža prednost poslovanju u odnosu na konkurenciju koja nema tu informaciju.U opštem smislu, poslovne tajne uključuju izume, ideje, ili kompilacije podataka koji se koriste od strane poslodavaca, da bi bili još uspešniji. Naime, poslovne tajne uključuju nekakvu korisnu formulu, plan, uzor, proces, program, tehniku, mehaniza, koji se ne može/mogu lako utvrditi ili nije/nisu poznat/i od strane javnosti. Bez obzira koja vrsta informacije je predstavljena kao poslovna tajna, poslodavci moraju preduzeti razumne korake da bi je zaštitili od otkrivanja.
Ukratko: trade secret je besplatan; traje dok traje tajna; nikog ne sprečava da otkrije informacije; negde može da se primeni, negde ne.
Softver, terminološke zabune
U sledećem delu teksta, razjasniću razliku između softvera kod kojih često dolazi do zabune u smislu šta oni znače, obuhvataju.
Free software („Slobodni softver“)
„Slobodni softver“ je stvar slobode, a ne cene. Da bismo bolje razumeli na šta se misli (u engleskom je pridev free dvosmislen – može da označava „slobodno“, ali i „besplatno“), trebalo bi da na reč „slobodno“ gledate kao u sintagmi „slobodni govor“ (engl. free speech), a ne kao u sintagmi „besplatno pivo“ (engl. free beer). Slobodni softver je stvar slobode korisnika da pokreću, umnožavaju, raspodeljuju, proučavaju, menjaju i poboljšavaju softver. Preciznije, on se odnosi na četiri vrste sloboda, koje se pružaju njegovim korisnicima:
- (Sloboda 0) Slobodu pokretanja programa po vašoj želji, za bilo koju svrhu.
- (Sloboda 1) Slobodu proučavanja načina rada programa i prilagođavanja programa vašim potrebama. Preduslov za ovo jeste obezbeđivanje pristupa izvornom kodu.
- (Sloboda 2) Slobodu raspodeljivanja primeraka programa, kako biste mogli da pomognete bližnjem.
- (Sloboda 3) Slobodu poboljšavanja programa i objavljivanja vaših izmena u javnosti, kako bi cela zajednica imala koristi. Preduslov za ovo jeste obezbeđivanje pristupa izvornom kodu.
Program je slobodan softver ukoliko se korisnicima pružaju sve ove slobode. Na taj način, dozvoljeno vam je da raspodeljujete primerke, sa ili bez izmena, besplatno ili uz naplatu raspodeljivanja, svakome, i bilo gde. Imati slobodu da se to čini znači (između ostalog) da za to ne morate da tražite dozvolu niti da za nju plaćate. Sada se pokreću mnoga etička pitanja, npr. da l programere treba plaćati, ko su korisnici, kakva je konkurencija…
Open source software (Softver otvorenog koda)
U osnovi to je free software, gotovo uvek važi open source=free software. Zanimljivost je da ovakav softver nije uvek besplatan. Kada programeri naprave neki softver, a u osnovi su uzeli neki open source software, oni mogu da ga prodaju s tim što onda oni mennjaju proizvoljnu izvornu licencu u vlasničku i time ne moraju da prikažu izvorni kod. Zbog toga, programeri često naplaćuju samo npr. održavanje softvera ili obuku.
Freeware
Vlasnički, ali besplatan softver. To što je besplatan, odnosi se na više razloga, kao na primer: reklame, prikupljanje informacija, stvaranje navike kod korisnika, testiranje programa (besplatno)… Obično je nepoznat izvorni kod. Treba prvo proučiti motive, zašto neko daje neki softver na ovakav način, pa ga tek onda upotrebiti ili ne. O tome treba razmisliti.
Shareware
Ovo je softver koji možete da koristite probno pre nego što platite za to. Za razliku od freeware, shareware često ima ograničenu funkcionalnost ili se može koristiti samo za ograničeno vreme pre nego što zahteva plaćanje i registraciju. Kada platite za shareware program, program je u potpunosti funkcionalan i vremensko ograničenje je uklonjeno.
Danas najčešći tip shareware programa jesu probni programi, koji se takođe nazivaju „trialware“ ili „demoware“. Ovi programi su obezbeđeni kao demo-verzija koju možete probati na određeno vreme, kao što su dve nedelje ili mesec dana. Kada probni period istekne, morate platiti za softver kako bi nastavili da ga koristite. Većinu shareware demo-verzija možete preuzeti direktno sa sajta izdavača softvera.
GNU
GNU je operativni sistem sastavljen isključivo od slobodnog softvera. Njegov naziv je rekurzivna skraćenica za „GNU nije Juniks“ (engl. GNU’s Not Unix). Ovo je odabrano zato što je njegov dizajn juniksolik (engl. Unix-like), ali od Juniksa se razlikuje po tome što je slobodan softver i ne sadrži njegov kod. Razvoj GNU-a je pokrenuo Ričard Stolman, i to je bio prvobitni cilj Zadužbine za slobodni softver (engl. Free Software Foundation).
Razvoj GNU sistema je značio i pisanje mnogih programa, poznatih kao GNU programi ili GNU paketi. Među njima su i uređivač teksta Emaks, GNU-ova zbirka kompilatora (engl. GNU Compiler Collection), GNU-ov debager (ispitivač) (engl. GNU Debugger) i grafičko okruženje Gnom. Za ovu shvrhu je izmišljena licenca copyleft, što je jako važno!
GNU sistem se obično koristi u kombinaciji sa jezgrom Linuks, koje je razvijeno van projekta GNU. Ova kombinacija čini potpuno funkcionalan operativni sistem, GNU sa Linuksom (engl. GNU/Linux), koji se međutim često naziva samo „Linuks“.
Copyleft
Copyleft licenca pruža korisnicima ista prava kao i copyright, s tim što dodatno omogućuje ne samo da možete da pregledate materijale zaštićene copyright-om već i da ih možete kopirati, modifikovati i distribuirati. Međutim, da biste koristili copyleft, mora se odrediti (obično od strane autora copyright-a) da će se materijali koristiti na odgovarajući način u druge obrazovne ili kulturne svrhe. Znači, cilj je da se free software zaštiti, da ostane slobodan. Copyleft može da se shvati kao: “all rights reversed” ili “all wrongs reversed” ili “some wrongs reversed” (jezik engleski).
Copyleft nasuprot Copyright
Copyright postoji da bi zaštitio dokumentaciju ili softver od neovlašćenog kopiranja ili prodaje. Copyright zaključuje da se samo uz dozvolu autora takve aktivnosti mogu odvijati. Copyleft, s druge strane, obezbeđuje način da se modifikuje softver ili dokumentacija, i da zatim, softver ili neka dokumentacija budu distribuirani nazad u zajednicu, pod uslovom da ostanu Libre (Libre – u smislu besplatni/slobodni).
U slučaju Libre dokumentacije, autor može da stavi copyright © u dokument, i koristi distributivne izraze kao što su oni u GNU Free Documentation License, koja daje svima prava da koriste, modifikuju, i redistribuiraju kod, ali samo ako ti uslovi distribucije ostaju nepromenjeni. To osigurava da izvorni kod i sloboda ostaju zakonski nerazdvojni. Ovo je poznato kao „Copyleft“.
Ako je program ili dokument pokriven autorskim pravima i u javnom domenu, promene su dozvoljene i program ili dokument mogu biti ponovo distribuirani kao vlasnički proizvod. Copyleft osigurava ne samo da je originalni izvor slobodan, već da sve modifikacije moraju biti slobodne, a dozvola se izdaje svakom ko je učestvovao u modifikaciji tog nekog istog programa ili dokumenta, pod uslovom da se svi pridržavaju uslova koji su gore navedeni.
Primena slobodnog softvera ili licenci, za aplikaciju ili dokument, kvalifikuje proizvod kao Libre, i štiti Open Source zajednice u celini od trenutka kada postane komercijalni ili vlasnički.