Kada sam se prošle nedelje preselio u novi kraj, očekivao sam uobičajene nevolje. Onda sam saznao da moram da čekam preko mesec dana na DSL liniju. Uzbudio sam se. Ako jedan dan nemam pristup Netu, ne mogu da obavljam svoj posao. Dakle, šta sam mogao da radim? Na sledećem ćošku postoji Internet kafić, ali se rano zatvara. Nisam imao izbora -došlo je vreme da počnem da se šunjam oko kućnih mreža mojih suseda.
Svi moji poznanici koji se razumeju u tehnologiju kažu da ne treba koristiti tuđe mreže bez dozvole. Ali svi oni to ipak rade. Ako nameravate da kradete – ne, recimo da pozajmite –Wi-Fi pristup svog suseda, bar to radite kako treba. Prvo: ne osećajte se krivim. Savezna komisija za komunikacije kaže da ne znaju ni za kakav zakon po kojem bi prijavljivanje na otvorenu mrežu bilo nezakonito. Ako koristite nečiju vezu da biste proverili svoju elektronsku poštu, to nije kao da mu upadate na račun u banci. To je više kao da pozajmite šolju šećera. (Osim ako ugrabite ceo njegov propusni opseg gledanjem velike količine videa tokom preuzimanja (engl. streaming video) — to je kao da otmete kamion šećera.)
Konačno, dobavljač Internet usluga vašeg suseda – a ne vaš sused – snosi troškove dodatnog saobraćaja, a on je već u cenu uračunao izvesnu količinu deljenja linije. Istina jeste da bi zbog vašeg krstarenja Internetom susedi prekršili svoj ugovor o uslugama – mnogi dobavljači širokog opsega kućnim korisnicima izričito zabranjuju deljenje linije. Ali ostavimo ta apstraktna etička pitanja za kasnije – sad imate važnu poštu na koju morate da odgovorite!
Ako hoćete da nađete Wi-Fi mrežu, nemojte da počnete da tražite oznake kredom po trotoarima. Tehnika crtanja simbola na javnim mestima (engl. warchalking) kao upozorenja o obližnjim bežičnim pristupnim tačkama je divna ideja koju je potkopalo to što je niko nikad nije koristio. Najbolji metod za pronalaženje besplatnog bežičnog pristupa je da upotrebite svoj laptop kao mobilni telefon. Pošto Wi-Fi i signali mobilne telefonije koriste slične radio frekvencije, isti trikovi koje koristite kad tražite bolju telefonsku vezu mogu da pomognu i za računar. Sedite bliže prozoru, pošto Wi-Fi signali bolje putuju kroz staklo nego kroz čvrste zidove. Klonite se metalnih predmeta. Obratite pažnju na orijentaciju laptopa – ako ga okrenete samo za nekoliko stepeni možda ćete lakše da uhvatite mrežu koja se pre toga nije videla. Podignite laptop iznad glave, spustite ga na pod, nagnite ga u stranu dok ga pružate kroz prozor – izvadite rašlje ako treba. Možda će vas ogovarati da ste neki uvrnuti fanatik za jogu sa laptopom, ali zar besplatan Internet nije toga vredan?
Ako stanujete u centru grada ili u predgrađu gde su kuće blizu jedna do druge, par minuta fiskulture sa laptopom verovatno će otkriti nekoliko Wi-Fi mreža. Neka imena nehotice odaju činjenicu da ta mreža verovatno nije zaštićena lozinkom. Tražite mreže koje se zovu „linksys”, „default”, „Wireless”, „NETGEAR”, „belkin54g”, i „Apple Network 0273df”. To su podrazumevani nazivi mreža za najpopularnije bežične rutere. Ako se vlasnik mreže nije potrudio da promeni podrazumevani naziv, velika je verovatnoća da nema ni lozinku. Trebalo bi takođe da tražite znakove hakerske kulture. Pošto hakeri mnogo vole da odaju pristup Netu, naziv koji sadrži samo mala slova, kao „hackdojo“, najverovatnije predstavlja pozivnicu za prijavljivanje. S druge strane, naziv koji sadrži samo velika slova obično ukazuje na to da je reč o mreži pod kontrolom neke korporacije.
Ako se pojavi zahtev da unesete lozinku, probajte „public„— to je podrazumevana lozinka mnogih Apple AirPort uređaja. Možete takođe da isprobate uobičajene lozinke kao što su „admin”, „password” i „1234“ — ili jednostavno isprobajte ovaj spisak podrazumevanih lozinki (http://www.phenoelit-us.org/dpl/dpl.html). Trebalo bi takođe da probate da stavite naziv mreže u prostor za lozinku. Generička lozinka je znak da vlasnik mreže nije bio toliko pametan da izabere nešto što nije toliko očigledno ili da je rešio da prihvata strana lica. Šta vas briga? Upali ste. I ovde važi isto, ne postoji nijedan zakon koji bi branio da se pogađaju lozinke, pod uslovom da ne upadate u šifrovanu mrežu i čitate tuđe prenose.
Da ste se uspešno uključili u bežičnu mrežu utvrdićete po tome što se IP adresa vašeg laptopa promenila kada mu je ruter mreže dodelio lokalnu adresu. Ako hoćete na PC-ju da gledate kako se adresa menja, u Windowsu držite otvoren panel Network control; ako koristite Apple notebook, gledajte odeljak Network u programu System Preferences. (A ako koristite Linux, ne moram ja da vam govorim gde da gledate.) Kada vaš laptop jednom dobije IP adresu, sledeća prepreka je da proradi DNS. DNS je servis imena domena (skraćenica za Domain Name Service) – gde se Internet domeni kao što je „slate.com“ prevode u IP adrese kao što je 207.46.141.216. U većini mreža, DNS funkcioniše automatski. Ali ako dobijete od pretraživača poruku kao što je „Cannot find server”, vratite se u meni za mrežu i konfigurišite svoj laptop da koristi neki javni server imena – 144.162.120.230 u Dalasu, na primer.
Kad proradi DNS, treba da ste na konju. Mada za krstarenje po Webu ne bi trebalo da imate problema, možda nećete moći da šaljete e-poštu programom Outlook ili sličnim programima sa radne površine zbog ograničenja na rutiranje e-pošte koja se postavljaju protiv spamera. Ako imate probleme, jednostavno pređite na neki servis e-pošte baziran na Webu, kao što su Hotmail ili Gmail.
Imajte na umu da vaši susedi možda nisu oduševljeni što delite njihovu liniju. Jedan tip iz moje nove zgrade je isključio svoju mrežu sutradan po mom dolasku, verovatno ga je isprepadalo svo to treptanje LED dioda na njegovom ruteru. Čak i susedi koji rado dele mogli bi da vas gledaju drugačijim očima ako pregledaju URL log listu svog rutera i nađu nekoliko stotina pristupanja pornografskim sajtovima. Mada će vaše krstarenje da bude prikazano pod anonimnom adresom, već to što Wi-Fi ima kratak domet znači da će svako moći da zaključi da neki vlasnik laptopa na udaljenosti od 30 metara od njihove dnevne sobe pati od fetišizma punjenih životinja. (Kao stanovnik San Franciska, moram da istaknem da je fetišizma punjenih životinja sasvim normalna stvar. Problem ima vaš sused.)
S obzirom na to da nisu svi željni kao ja da dele svoju mrežu, fer je da objasnim da postoji neverovatno jednostavan način da svoju mrežu zaštitite od svojih suseda i kompjuterskih zanesenjaka u prolazu. Samo treba da izaberete lozinku koja nije toliko očigledna kao „1234”. Postoji jedan spisak mera za Wi-Fi bezbednost koje možete da primenite i sprečite napredne ruske tinejdžere da prate vaše otkucaje na tastaturi, ali u realnom životu jedini koji se motaju oko vašeg bežičnog signala su budale kao ja kojima treba da se negde prijave dok telefonska kompanija ne poveže njihov stan. Lozinka koju je teško pogoditi šalje jasnu poruku: Idi nađi neki Internet kafić, kretenu.
Objašnjenje, 22. novembar 2004: Postoje neki zakoni koji bi mogli da se upotrebe u tužbi za neovlašćeno korišćenje računara, ali moji pravni savetnici kažu da, s obzirom da ima toliko mreža koje su namerno otvorene za javnost, pojedinac koji nije svoju mrežu zaštitio lozinkom teško može da dokaže na sudu da je imao nameru da je niko ne koristi. Ako se zadržite na krstarenju po Webu, a ne po tuđim personalnim računarima, verovatno vas niko neće goniti.