Kako je sve počelo (mašina za prevođenje pisama)
U nekim davnim starim vremenima, ljudi su uglavnom najviše imali dodira sa prirodom. Iskoristi su moć drveta i od njega napravili papir. Kasnije su (verovatno) došli na ideju da iskombiniju pisanje sa papirom, te su na taj način stvorili pismo. Pismo je za tadašnje ljude služilo kao način komunikacije. Brži način dostave je bio golub. Tada je mali broj ljudi imao sposobnost (talenat) za crtanje i pisanje. Kasnije je to postao uobičajen (normalan) način komunikacije na daljinu. Ako krenemo još dublje, veruje se da je neko od pećinskih ljudi tako što je bacio komadić krede,te je trag iste ostao na zidu, došao na ideju da počne da iscrtava svoj život, događaje na samom zidu pećine, te tako na taj način ostavi trag za neke buduće civilizacije njegovog postojanja, rada i još mnogo toga. To je tako, mislim sa tim pismima trajalo još dosta vremena, sve dok 1714 Henri Mil (Henry Mill) nije osmislio mašinu za prevođenje pisama. Bila je slična današnjim savremenim pisaćim mašinama (recimo preteča). Koliko sam uspeo da saznam ne postoji crtež ove mašine , niti nekih preostalih zapisa od ovog tvorca. Dobro je da su mu i ime upamtili… Sva sreća pa nije doživeo sudbinu bezimenog izumitelja točka (inače jedna od najgenijalnijih ideja ikad). Kao što pomenuh, ovaj izum je bio preteča današnjih pisaćih mašina. Ono kao kreneš nešta da kotrljaš, napraviš točak, dodaš karoseriju i eto kolica.
Pisaća mašina (osnovni koncept)
Čovek obično uči: posmatranjem, iskustvom i znanjem. Tako nekako je i Italijan Đuzepe Pelegrino Turi (Giuseppe Pellegrino Turri) osmislio pisaću mašinu.
Čovek se zaljubio u Groficu po imenu Karolinu Fantoni. Žena je imala problema sa rukopisom (nečitko je pisala), te se na taj način slabo sporazumevala sa svojim prijateljima i samim Đuzepeom (znate ono romantika, ljubavna pisma, cveće, poljupci i tako to). Sudeći po ovome, može se zaključuti da joj je bio baš privržen. Bacio se na posao, sakupio sve prethodne ideje i osmislo nešta baš dosta moćno za to vreme. Za slova je koristio ključeve, na kojima su bila urezbarena slova i brojevi. Ispod toga je bio kao nekakav spremnik (tanker) samog mastila, da bi se sve to dalje kada je Karolina pritiskom prsta oslikavalo na karbonski papir (takođe jedan od Đuzepeovih izuma) osmišnjen za potrebe ove mašine. Koliko vidim po slici, deo sa papirom je bio klizan te se mogao pomerati levo desno i okretati napred nazad, da bi mogla da se obuhvati veličina celog papira. Jedina loša stvar je bila ta, što nije bilo mesta grešci. Uglavnom mašina je napravnjena nešta oko 1800 godina.
Važno je napomenuti da je ovo upravo bio osnovni koncept današnjih savremenih kompijuterskih tastatura. Za ovakvu ideju može da se kaže da je napravila ozbinjan preokret što se pisanja tiče. “Osavremenila ga je”. Tinta je mogla mnogo brže da se utiskuje na papir. Sam spis je bio čitak i razumljiv i još dosta toga. Kada sam rekao da je osavremenila pisanje, nisam bez razloga stavio znake navoda. Karolina jeste nečitko pisala, ali je mrzelo kao Groficu da to popravi, te je zbog Đuzepeove mašine ostala uskraćena za lep rukopis do kraja života (vrlo verovatno). On možda jeste imao želju da joj pomogne, ali mislim da je do nekle i pogrešio. Lepo je imati ovako nešta u kući, ali treba znati i lepo pisati (mislim da je to itekako od izuzetnog bitnog značaja). Svako zna kucati, a pisati retko ko. Kasnije su ljudi na osnovu ove ideje bili “kreativni”. Smanjivali su težinu, menjali oblik. Tastaturu su stavljali u pogodniji položaj za pisanje. Redali slova, razdvajali brojčani deo posebno. Jedina zanimljivost kod Kineske populacije (pošto oni imaju simbole) i to porpiličan broj je ta da su uspeli da stave ogroman broj simbola na jedno mesto, ali da bi osoba bila osposobljena za ovako nešta, morala je pisanju da se uči od malih nogu. U početku jako mali broj učenih ljudi je znao ove simbole da primeni prilikom pisanja (možda neki monasi tamo u samostanima), koji su takođe bili vrsni majstori borilačkih veština, istorije, kulture i tradicije.
Ko zna ono sudeći po današnim komedijama, možda se pokoja ovakva mašina provukla i tamo,sve je moguće (smeh). Jedino ne znam kako je u Severnoj Koreji, kako li se Kim ponaša prema daktilografkinjama (kad dođe do greške u kucanju). Uglavnom dobro je da su izmislili računar, pa postoji taster “Backspace” (smeh). Zatim su da nastavim istorijat, postavnjali mašinu na postolje (da možeš lepo da sedneš), dodali nekakvu papučicu (kao kod one šivaće) da bi moga papir da se vraća na levu stranu (ništa bitno ni značajno) samo kao neka vrsta olakšanja (važno je da ljudi privređuju).
Električna pisaća mašina
E onda se Tomas Edison (Thomas Edison) setio sve to da spoji sa strujom (spram tog vremena) verovatno i tako patentira električnu pisaću mašinu (1920-e). Nebih sada da ulazim u priču oko ideje “sijalice” za koju se kaže da je Teslina, pošto je Tomas živeo u Teslinom vremenu (zbog većeg broja patenata i još mnogo mnogo toga drugog). To je posebna priča, ali jednostavno želeo sam da pomenem. Uglavnom upravo odavde (čitaj od električne pisaće mašine) kreće priča računarskih, odnosno doba “računara i plastike” (ma šta god to značilo).
Računarska tastatura
Inače računari u početku nisu imali tastaturu, pa se sve obavljalo preko bušenih kartica. Teleprinter u kombinaciji sa ovom karticom iskoristio je Amerikanac Herman Holerit (Herman Hollerith) desetak godina kasnije. Sve ja to razumem, sve je to lepo, ali da se niko 200 godina nije setio da uvede “backspace” e to nemogu da razumem. Mislim da je Herman učinio pravu stvar, tako što je koncept pisaće mašine spojio sa računarom, te je tako u BINAC ubačena ne samo tastatura, nego i memorija da bi greške mogle da se preprave, a kasnije sve to odštampa. Napokon 1950 na univerzitetu MIT uspevaju da naprave tastaturu, na kojoj je sam korisnik imao mogućnost da unese komandu, koja se posle prikazivala na ekranu.
Autor: Laketa Predrag