Virtuelizacija se može odnositi na podatke, na storidže ili pak na servere. Najrasprostranjenija je serverska virtuelizacija. Serverskom virtuelizacijom se omogućava da se na jednom hardveru izvršava virtuelizacioni softverski sloj u kome je moguće više operativnih sisema. Za kreiranje i funkcionisanje virtuelnih mašina odgovoran je takozvani hipervizor, iliti monitor virtuelne mašine. Pod hipervizorom se pre svega misli na odgovarajući softver, ali se termin hipervizor može odnositi i na host mašinu. Hipervizor virtuelnim iliti ugošćenim mašinama pruža virtuelnu oparativnu platformu i omogućava rad njihovih operativnih sistema. Vodeći proizvođač tehnologija virtuelizacije je VMware, čiji glavni proizvod je trenutno ESXiVirtuelizacija, hipervizorski softver i VMware Virtuelizacija, hipervizorski softver i VMware tehnologijetehnologije. U svetu 80 procenata virtuelnih mašina funkcioniše u VMware-u. VMware, koji ima prihod od šest milijardi dolara godišnje i u kome radi 15 hiljada zaposlenih, od 2004. godine je u vlasništvu informatičke korporacije ECM. Među proizvođačima tehnologija virtuelizacije je i Microsoft, čiji glavni proizvod se trenutno zove Hyper-V. Poznate su i tehnologije RedHot-KVM i Oracle VM, koje vode poreklo od Xen Server-a.
Istorijat virtuelizacije
Koncept MainFrame-a, koji je dugo bio dominantan u računarskim sistemima, podrazumevao je više aplikacija na jednom jakom serveru, po čemu se može smatrati svojevrsnom pretečom koncepta virtuelizacije. MainFrame era iznedrila je tako i dva tipa hipervizora, koji se u jednom članku iz 1974. godine klasifikuju kao nativni, koji funkcionišu direktno na hardveru i hostovani, koji, kao i drugi programi, rade pod nekim od konvencionalnih operativnih sistema. MainFrame era prestaje sa sve dostupnijim Intel x86 serverskom platformom. Serveri postaju dostupniji i njihov broj biva sve veći, pa se dolazi do toga da, negde oko 2000. godine, informacionim sistemima dominiraju manji serveri sa po jednim operativnim sistemom i nekoliko aplikacija. Iskorišćenost ovakvih servera, međutim, iznosi svega oko 25 procenata, to jest njihovo vremene rada i produktivnost nisu veliki, koliki bi mogli biti. Stoga tokom prvih decenija XXI veka vaskrsava značaj koncepta virtuelizacije. Postiže se znatno efikasnije iskorišćenje računarskih resursa, koje se sada procenjuje na oko 70 do 90 procenata. Ovo povećanje efikasnosti može se posmatrati i kao efikasnije ulaganje novca. Preciznije, čest je slučaj da virtuelizacija dovodi do znatno manjeg ulaganja u informacioni sistem.
Virtuelizacija danas
Na početku ove sadašnje ere virtuelizacije naišlo se na problem usporavanja – bila je primetna razlika između performansi aplikacija na virtuelnim mašinama i istih tih aplikacija na fizičkim mašinama. Danas ove razlike više ne postoje. Pojedine banke sada, na primer, u potpunosti posluju na virtuelnim mašinama, a ultra visoku dostupnost svojih aplikacija za e-banking postižu tako što im se svaka virtuelna mašina izvršava na dva hosta. Veliki proizvođači najrazličitijeg softvera neizostavno sve više omogućuju rad svojih rešenja na VMware-u i drugim vodećim proizvodima za virtuelizaciju. Virtuelizacija je vrlo prisutna i u informacionim sistemima u Srbiji, zahvaljujući jakoj mreži kompanija koje su u stanju da pruže usluge virtuelizacije. Sa virtuelizacijom se kod nas krenulo oko 2005. Godine. Počev od negde 2008. godine i aplikacije koje se smatraju kritičnim po poslovanje počinju se prebacivati na virtuelne mašine. Koriste se i mnoge od naprednijih funkcionalnosti softvera za virtuelizaciju servera. Procenat virtuelizacije servera premašio je 50%, to jest, danas kod nas ima više virtuelnih nego fizičkih servera. Pojedina uspešna rešenja iz Srbije zapažena su i na svetskom nivou. Ipak, tek treba da se ozbiljnije krene sa ostalim vidovima virtuelizacije.
Virtuelizacija storidža
Osim što se virtuelizuju serveri, u svetu se već neko vreme sve više virtuelizuju storidži, podaci i drugi aspekti informatičkih tehnologija. Kada, primera radi, otvorimo nalog na nekom od popularnih imejl servera, dobijamo, recimo, 15 GB prostora za naše virtuelno sanduče. Ovako veliki dozvoljen limit moguć je upravo zahvaljujući mudrom upravljanju resursima po konceptu virtuelizacije. Naime, dobijen prostor dobijen je virtuelno, a ne fizički. Fizički dobijen prostor je znatno manji, ali će, u onim slučajevima kad bude iskorišćen, ako aplikacija zatraži još prostora, prostor biti dodeljen neosetno za krajnjeg korisnika. Time se, naravno, izbegava blokiranje neiskorišćenog prostora na serveru. Koncept hipervizora se rekontekstualizuje i koristi u domenu upravljanja storidžima u dejtacentrima. Hipervizorski softver za storidže, takozvani storidž hipervizor, virtuelizuje pojedinačne resurse storidža koje kontroliše i kreira jednu ili više fleksibilnih grupa storidž kapaciteta. Time storidž hipervizor ukida direktnu vezu između fizičkih i logičkih resursa, po čemu je analogan serverskom hipervizoru. Storidž hipervizor povećava upotrebnu vrednost pojedinačnih storidž sistema time što ih ujedinjuje. Ujedinjenje omogućava dodatni prostor, dodatnu zaštitu, lakšu replikaciju, ubrzavanje performansi, jednostavnu migraciju i zamenu, bez obzira na eventualne tehnološke razlike između storidža. Za razliku od softvera proizvođača hardvera za storidže, koji su, po pravilu, međusobno nekompatibilni, storidž hipervizor pokriva različite modele, brendove i tipove storidža, uključujući tehnologije kao što su SSD (solid state disks), SAN (storage area network), DAS (direct attached storage) i objedinjeni storidži (SAN i NAS ).