Da li ćete postati likovni umetnik ako vas neko nauči da držite četkicu, da je umočite u boju i da njom
prelazite preko platna? Naravno da ne. Pa zašto onda nasedate na sledeću priču: "Postaćete multimedijalni
umetnik ako kod nas naučite da radite sa tim i tim programima na računaru, čime ćete postići jedinstven
sklad između digitalnih tehnologija i umetnosti". Ovde se ne radi samo o nerazumevanju, već i o zloupotrebi
termina multimedija.

Informatika (lat. informare) je nauka o iskorišćavanju informacija za upravljanje i donošenje odluka u privredi, nauci i tehnici; međutim danas možemo da dodamo i u umetnosti, obzirom na njen trenutni stepen razvoja i pravac u kome ide. Jedna od glavnih karakteristika umetnosti je univerzalnosti (koja ne poznaje granice), što je i karakteristika informacionog sistema.

Kad se danas pomene fotografija, uglavnom mislimo na fotografije slikane digitalnim fotoaparatom koje čuvamo na kompjuteru ili internetu. Iz tog razloga možemo da zaključimo da je uloga računara u fotografiji ogromna, počev od samog pravljenja slike pa do njenog poboljšavanja i prilagođavanja. Kako bi detaljnije izučili tu ulogu analiziraćemo „život“ fotografije, koji ćemo podeliti na četiri celine: vreme neposredno pre nastanka fotografije, trenutak nastanka, skladištenje fotografije i njenu obradu.

Još su računari sa operativnim sistemom DOS imali zvučne mogućnosti koje su se, međutim svodile na glasne, niske i visoke zvučne signale. Gejmeri su, željni prednosti slušanja realističnih pucačina, eksplozija, bata koraka i pozadinske muzike, upravo oni kojima bi trebalo zahvaliti na današnjim multimedijalnim zvukovima. Kako je prvo služio isključivo za zabavu i kako bi bar malo personalizovao računar koji je važio za vrlo bezličnu mašinu, zvuk se polako i sve više koristio i u druge mnogo ozbiljnije svrhe. Tako sada možemo slušati računar kako nam govori uputstva a mi ih izvršavamo na tastaturi, diktiramo mu pismo ili neku drugu govornu komandu, a koliko tek olakšava upotrebu računara slepima i slabovidima. Evo kratkog objašnjenja kako sve to radi!

U poslednjih nekoliko godina 3D je postao sastavni deo našeg svakodnevnog života. Počev od filmovа i igricа za rаčunаre, skoro svаki ekrаn u kući biće zа oko godinu dana osposobljen za 3D, čаk i аko odlučite dа se ne prikаzuje nikаkav 3D sаdržаj nа njemu.

Ali na 3D nije tаko lаko dа se nаviknemo kаo, recimo, na surruond zvučni sistem ili da pređemo sa 4:3 na vajdskrin. Zаšto je to tаko? Pа, to je komplikovаno, аli vredi odvojiti vreme dа se shvаti. Štаviše, kаo i bilo koja druga nova tehnologija, 3D nije bez potencijаlnih rizikа i, nаrаvno, studije će morаti dа utvrde dugoročne efekte njegove upotrebe, аko postoje. Zа sаdа, treba dа bude dovoljno dа se ljudi obаveste o principimа rada i donesu sopstvenu odluku.

Koncept 3D štampanja počeo je ozbiljnije da se razmatra osamdesetih godina prošlog veka. Zasluge za otkrivanje ove nove tehnologije brže izrade prototipova pripusuju se američkom pronalazaču Čarlsu Halu (Charles V. Hull), koji je 1983. godine došao na ideju o stvaranju „modernog“ 3D štampača, građenjem objekta sloj po sloj, korišćenjem UV svetlosti pri sukcesivnom nanošenju materijala. U tu svrhu skovao je termin stereolitografija (otvrdnjavanje plastične smole pod dejstvom svetlosti) – i u svom patentu koji je razvio tri godine kasnije (1986) definisao ga je kao „sistem za generisanje trodimenzionalnih objekata stvarajući presek modela objekta koji se formira“.