Još u maju 2011. godine Erik Šmit, koji je tada bio izvršni direktor „Gugla“, rekao je da ga je brz razvoj tehnologije prepoznavanja lica najviše iznenadio u dugoj karijeri računarskog stručnjaka. Ipak, njenu „iznenađujuću preciznost“ smatrao je „veoma zabrinjavajućom“. Uz to je dodao da bazu podataka koja koristi tehnologiju prepoznavanja lica kompanija verovatno neće ponuditi kao uslugu, ali napomenuo je da će „neka kompanija … preći tu dozvoljenu granicu“. Izgleda da je doktor Šmit pažljivo birao reči. Sigurno je znao da je nekoliko meseci ranije kompanija „Fejsbuk“ objavila da koristi prepoznavanje lica u Sjedinjenim Državama da bi predložila imena tokom označavanja fotografija. Nedugo nakon Šmitove izjave, kompanija „Gugl“ je pokrenula funkciju prepoznavanja lica u sopstvenoj neuspeloj društvenoj mreži Google+, koja se zvala Pronađi lice i skenirala je fotografije korisnika i njihovih prijatelja kako bi identifikovala prepoznatljiva lica. Četiri godine kasnije, kako tehnološki analitičar Ben Tomson ističe, Microsoft Azure i Google Cloud objavili su aplikacioni programski interfejs za prepoznavanje lica, a zatim i Amazon sa svojim Rekognition servisom 2016. godine. Tako da se ispostavilo da je dosta kompanija – uključujući i Šmitovu – prešlo dozvoljenu granicu u prepoznavanju lica.
Zbog svega toga mnogi se pitaju zašto se digla tolika buka prošle nedelje kad je Njujork tajms objavio opsežnu priču o malenoj kompaniji Clearview AI, sa sedištem u Njujorku. „Tajnovita kompanija koja bi mogla da okonča privatnost kakvu poznajemo“, glasio je senzacionalni naslov priče o start-up kompaniji koja pomaže organima za sprovođenje zakona da fotografije nepoznatih ljudi upare sa njihovim slikama na mreži. Da li zbog toga što je drugi suosnivač momak koji je nekada radio za Rudija Đulijanija, Trampovog advokata? Ili je to jednostavno zato što je članak otkrio zaprepašćenoj – i, nadamo se, uznemirenoj – javnosti opseg mogućnosti tehnologije prepoznavanja lica? Konačno, ono što nagoveštava jeste da, ako ste ikada objavili fotografiju na mreži, policajci (i verovatno bilo koji drugi klijenti firme Clearview ) mogu da vas pronađu i identifikuju.
Ono najupečatljivije kod firme Clearview AI je njena veličina. U osnovi, Ton-Tat ju je osnovao tako što je zaposlio dva hakera. Jedan je optužen za izradu softvera za „brisanje“ slika sa mrežnih izvora. (To zvuči bolno, ali program, zapravo, predstavlja automatizovano pretraživanje i prikupljanje podataka; postoje na desetine takvih alata dostupnih na internetu.) Softver je, zatim, izbrisao nekoliko milijardi slika sa mreže – sa veb-lokacija za zapošljavanje, vesti, obrazovnih veb-lokacija i društvenih mreža, uključujući Fejsbuk, Jutjub, Tviter i Instagram. Drugi programer je bio optužen za izradu algoritma za prepoznavanje lica, što su, na kraju, verovatno i učinili nadogradnjom softvera objavljenih u akademskim radovima. Rezultat je bio sistem koji se jednostavno koristi – postavite fotografiju na mrežu i, u većini slučajeva, dobijete ime.
Clearview AI je počela tako što je sistem ponudila organima za sprovođenje zakona. Prema izveštaju Njujork tajmsa, mnogi od njihovih 600 kupaca su oduševljeni. U februaru 2019. godine, američka državna policija u Indijani rešila je slučaj za 20 minuta koristeći pomenuti sistem. Došlo je do tuče u parku koja se završila tako što je jedan čovek pucao drugom u stomak. Slučajni prolaznik je snimio zločin telefonom, tako da je policija imala lice napadača koje je provukla kroz aplikaciju Clearview . Odmah su dobili poklapanje: muškarac se pojavio u videu na društvenim medijima, a njegovo ime je uključeno u natpis na snimku.
Vidite i sami zbog čega su ti sistemi privlačni policiji. Zašto se, onda, toliko dugo čekalo da se iskoriste? Jedan od razloga može biti taj što na svim veb-lokacijama na društvenim mrežama postoje pravila koja zabranjuju prikupljanje fotografija. Možda je to odvratilo preduzetnike da značajnije ulože u takvo poslovanje. Ipak, firma Clearview AI, nije se obeshrabrila. Možda zbog toga što su imali advokata koji je znao za nedavni slučaj u kome je LinkedIn pokušala da blokira i tuži one koji su izvlačili fotografije. Sudija je rekao da ne samo da ne može da tuži, već i da joj nije dozvoljeno čak ni da pokuša da blokira izvlačenje bilo kojim tehničkim sredstvima.
Konačno, lekcija koju smo naučili od male njujorške firme je, da kada se razvije digitalna tehnologija, ona se brzo pretvara u robu. Nekada davno, to su mogle da rade samo velike korporacije. Sada je to dostupno i malim akterima koji raspolažu skromnim finansijskim sredstvima. Jedan od suosnivača platio je server i osnovne troškove. Gospodin Ton-Tat je živeo od duga na kreditnim karticama, a svi su radili od kuće. „Demokratija umire u tami“, moto je Vašington posta. „Privatnost umire u hakerskoj spavaćoj sobi“, sada bi možda bilo prikladnije.