U naglom razvoju mikročipova, njihovo ugrađivanje pod kožu izaziva različite reakcije. Stručnjaci kažu da je to korak napred u procesu nadzora nad građanima i eksploataciji radnika, dok pristalice tvrde da je zabrinutost neopravdana. Radnici kompanije iz Viskonsina Three Square Market, koja se bavi proizvodnjom prodajnih automata, 1. avgusta 2017. godine stali su u red ispred kantine da bi im pod kožu bili ugrađeni mikročipovi. Jedan za drugim su ispružili ruku dok im je lokalni majstor za tetoviranje ugradio implant veličine zrna pirinča između palca i kažiprsta na ruci. Četrdeset radnika koji su pristali da se podvrgnu proceduri dobili su na poklon majicu na kojoj je pisalo „Čipovan sam“.
Tu ugradnju čipova na veliko organizovala je uprava kompanije da bi se uklopila sa dugoročnim planom bezgotovinskog plaćanja na prodajnim automatima, dakle, da bi radnici mogli da kupuju užinu na poslu uz jedan pokret iz zgloba. S obzirom na popularnost snimka čipovanja, koji je prikazan od Moskve do Sidneja, izgleda da je to bio odličan marketinški trik.
Ipak, nisu svi blagonaklono gledali na izvedenu proceduru. Posle pomenutog događaja, komentari na Fejsbuk stranici kompanije uporno su nagovarali radnike da odustanu, dok je njihova stranica na Guglu imala tek jednu zvezdicu. Što se tiče hrišćanskih grupa – ubeđenih da ugradnja mikročipova označava kraj sveta kad su ljudi žigosani znakom zveri – optužili su kompaniju da je antihrist.
Šveđanin Jowan Österlund , stručnjak za tetoviranje i pirsing i osnivač firme Biohax, koji je omogućio radnicima da budu čipovani, celu raspravu posmatra sa interesovanjem. Za njega ugradnja mikročipova nije ništa novo niti radikalno. Pošto živi već godinama sa ugrađenim mikročipom, kao i mnogobrojni mladi tehnološki stručnjaci, kaže da je za njih to jednostavno normalna integracija biologije i tehnologije. Implante koriste da bi lakše pristupili radnim mestima svojih saradnika, platili članarinu u teretani i putovali vozom. Nadao se da će sa svojom kompanijom i ovim proizvodom moći da izađe na globalno tržište. Radnici iz Viskonsina bili su samo u procesu testiranja i prva kompanija u Americi koja je mikročipove ponudila svojim radnicima. Međutim, s obzirom na reakciju koju je proces izazvao i povezao uređaje, ne samo sa opasnim nadzorom, već i sa vizijom apokalipse koju izaziva tehnologija, on se pita da li je svet spreman da mu se tehnologija uvuče pod kožu. Mikročipovi koji se ugrađuju su, zapravo, cilindrični bar-kodovi koji pri očitavanju odašilju jedinstveni signal kroz sloj kože. Uglavnom se koriste da bi se organizovala roba u skladištima или da bi se identifikovala grla stoke или pronašli zalutali kućni ljubimci, mada je bilo i eksperimenata na ljudima.
Kevin Vorvik, profesor kibernetike na Univerzitetu u Redingu, ugradio je mikročip pod kožu još 1998. godine da bi pokazao da je to moguće i da je sjedinjavanje tehnologije sa telom sledeći korak u ljudskoj evoluciji. Österlund je odmah posle Vorvikovog projekta počeo da razmišlja o tehnologiji mikročipovanja, a posebno kad je njegov prijatelj kopirao čip svog psa i ugradio ga sebi ispod kože. Kopiranje psećeg čipa bila je samo šala. Kad je njegov prijatelj došao kod veterinara, identifikovan je kao labrador.
Österlund je 2013. godine, sasvim slučajno pronašao kompaniju iz Nemačke koja je na internetu prodavala industrijske mikročipove. Za razliku od onih koji su se ugrađivali u kućne ljubimce i mogli da odašilju samo jedan identifikacioni broj, ovi uređaji su bili opremljeni za komunikacioni protokol NFC , koji je mogao da se programira tako da obavlja najjednostavnije zadatke. Naručio je nekoliko i napisao program koji je upario njegov mobilni telefon sa mikročipom, tako da je automatski mogao da pozove suprugu kad bi uzeo telefon.
Odmah je pozvao svog prijatelja koji je bio povezan sa transhumanističkim pokretom u Švedskoj koji je bio impresioniran njegovim eksperimentom. Posle nekoliko demonstracija, ugradnja čipova se proširila uz pivo i čips. Postoje i druge kompanije koje pokušavaju da ugradnju mikročipova dovedu na viši nivo. Recimo, jedna kompanija iz Sijetla prodaje raznobojne led sijalice koje mogu da svetle ispod kože. Što se tiče Österlunda, kaže da će Švedska do 2023. godine potpuno izbaciti gotov novac iz upotrebe, baš zbog nove tehnologije ugradnje mikročipova.
Što se tiče eksperimenta sa početka priče, moramo imati na umu da se sve dešavalo u bogatoj zemlji u kojoj je tehnološko obrazovanje na priličnom nivou. Postavlja se pitanje kakav će stav prema svemu tome imati, recimo, radnik u skladištu. I zaista, negativni stavovi prema čipovanju u Viskonsinu nastali su zbog toga što takav postupak simbolizuje neravnotežu moći na radnom mestu, dočarava distopijske scene autoritarnog poslodavca koji dehumanizuje i kontroliše svoje radnike. Da li je radnik osoba koja je plaćena za svoj rad или je vlasništvo kompanije za koju radi?
Čuju se i mišljenja da čipovanje ljudi predstavlja novi metod prikupljanja podataka, pored praćenja istorije pretraživanja na internetu, testiranja DNK, prikupljanja zdravstvenih podataka, koji poslodavcima pružaju mnogo detaljniji uvod u podatke o profilu radnika, ali, što je još gore, i u njihov privatni život. Dakle, prate svog zaposlenog kud god da krene. Čini se da se tu gubi granica između radnog vremena i porodičnog života.
Iako su mnogi zakonodavci i zvaničnici u Americi zabrinuti zbog mikročipovanja ljudi i predlažu da se proces zakonom zabrani, ne može se reći da će do nekog zakona i doći, pošto se zakoni o radu uglavnom prave tako da uvek idu u prilog poslodavcima. Recimo, 2015. godine, jedna žena je otpuštena s posla jer je izbrisala sa telefona aplikaciju za praćenje zaposlenih koja ju je pratila čak i kad nije bila na poslu. Zbog takvih i još mnogih drugih slučajeva i nepostojanja jasnih zakona o radu, zaposleni bi pod prinudom morali da pristanu na čipovanje iako bi bili protiv toga.
Šveđani smatraju da se strah od mikročipovanja ne zasniva toliko na strahu od narušavanja privatnosti koliko na iracionalnim predrasudama o implantima. Mikročipovi su inertni i pasivni i liče na kartice koje ne možete izgubiti. Dakle, potpuno je ironično kad ljudi koji imaju ajfon i nalog na Guglu dođu na Fejsbuk i vrište o narušenoj privatnosti samo zbog toga što im je neko malo zasekao kožu.
Naša emocionalna i psihološka reakcija na nove tehnologije je neizbežna, posebno ako uključuje i neku modifikaciju tela. Emocionalne reakcije ne treba odmah odbaciti ako sujeverne i nelogične. Strah koji osećamo u vezi sa mikročipovima nema toliko veze sa određenom tehnologijom koliko ima veze sa tehnologijom u kontekstu moći i neravnomerne strukture moći između zaposlenog i poslodavca. A kada se takva dinamika ugradi u naše telo, onda se pojavljuje vrlo različita granica koju treba da pređemo.