Dokumentarni film rediteljke Šalini Kantaja „Kodirana pristrasnost“ (engl. Coded Bias ) otkriva kako su rodne i rasne pristrasnosti ugrađene u algoritme koji upravljaju našim životima. Postoji priličan broj dokumentarnih filmova koji se bave opasnostima koje nam donose tehnološki giganti. Nedavno je Netfliksov dokumentarac „Društvena dilema“ uzburkao javnost jer su u njemu insajderi, dakle ljudi koji su nekada radili или i dalje rade za tehnološke gigante, otkrili manipulativnu prirodu algoritama društvenih medija. U svom najnovijem dokumentarnom filmu „Kodirana pristrasnost“, rediteljka Šalini Kantaja je dublje istražila kako društveni mediji i algoritmi tehnoloških giganata utiču na najmarginalizovanije grupe u društvu.
„Kodirana pristrasnost“ otkriva kako je homogena grupa ljudi odgovorna za brzi razvoj veštačke inteligencije i kako se uvrežene pristrasnosti iz pogleda na svet svakog pojedinca iz te grupe ugrađuju u kôd. Rediteljka u svom dokumentarnom filmu prikazuje mnogobrojne primere korišćenja veštačke inteligencije pri odlučivanju o sudbini ljudi, od alata kompanije „Amazon“ za odabir i angažovanje budućih radnika, koji je u potpunosti odbacio sve žene koje su se prijavile za posao do diskriminatornih postupaka stanodavaca i bankarskih institucija do kodova kojima su se naoružale policijske snage i vlada. Ti mnogobrojni primeri bi trebalo da stvore dovoljno jak argument za proveru algoritama i uspostavljanje ravnoteže u njima, jer oni, u suštini, upravljaju našim životom.
Zahvaljujući govoru Džoj Bulamvini, naučnici sa Masačusetskog instituta i njenom istraživanju pristrasnosti pojavilo se veliko interesovanje za tu temu. Naime, njeno revolucionarno otkriće i naknadne studije o pristrasnosti softvera za prepoznavanje lica koji nije mogao da prepozna osobe tamnije или tamne kože i ženske osobe primorale su neke od najvećih kompanija, uključujući „Amazon“ i IBM da preispitaju svoje poslovanje. U stvari, pošto je Kantaja preslušala Bulamvinijin govor na događaju TED Talk 2016. godine, odlučila je da ozbiljnije i podrobnije ispita uticaj tehnoloških giganata na građanska prava.
„Srećom, „Kodirana pristrasnost“ nam sasvim jednostavnim rečima objašnjava kako pristrasnost može da bude kodirana i poziva nas da istražujemo tehnološke gigante“, kaže Kantaja. „Film je prikazan iz perspektive polovine populacije koja zanemarena u naučnim i tehnološkim dokumentarcima, a to su žene i ljudi druge boje kože – a oni su i glavni borci za buduću upotrebu tehnologije koja mora biti moralnija i humanija. U filmu se pojavljuju mnogobrojni stručnjaci i naučnici – i, naravno, većina su žene. Zanimljivo je reći da je i sama autorka, dok je marljivo istraživala i razgovarala sa svojim saradnicima, u jednom trenutku shvatila da njen film ima isti odnos polova kao i većina filmova o tehnologiji, samo u obrnutom smislu. Ipak, primetila je da su ljudi i dalje iznenađeni i zatečeni kad čuju da žene mogu tako znalački i sigurno da govore.
Svi koji su učestvovali u stvaranju dokumentarnog filma jednoglasno se slažu da tehnološke gigante treba kontrolisati pomoću većeg broja propisa, posebno u suzbijanju zloupotrebe algoritama i nedostataka koji održavaju pristrasnosti. I dok čekamo da se te velike promene u zakonodavstvu odobre na sudovima, Kantaja, takođe, želi da njen film „Kodirane predrasude“ ima neposredniji uticaj na gledaoce. „Nadam se da će ljudi početi da preispituju taj uticaj nežne moći tehnoloških giganata, bilo da nas podstiče na to koju pesmu da slušamo или kakve nam se informacije nude“, kaže Kantaja. „Nadam se da će „Kodirana pristrasnost“ biti neka vrsta „Neprijatne istine“, film koji će biti prekretnica za našu budućnost jer nas upućuje da se posvetimo nečemu što je životno važno.“