Nedavno je najavljeno da će lik Alana Tjuringa biti na novoj novčanici od 50 funti. Na taj način mu se odaje priznanje za doprinos pri otkrivanju šifrovanih poruka u Drugom svetskom ratu i za postavljanje temelja računarskoj nauci. Njegovo pitanje, „Da li mašine mogu da misle?“, koje je postavio 1950. godine, predstavlja test na koji se naučnici stalno pozivaju kad treba da odrede da li računar zaista poseduje inteligenciju koja je svojstvena samo ljudima. Međutim, pošto je pitanje postavljeno u vremenu kad je razvoj autonomnih robota tek bio na početku, Tjuringov test je namenjen proceni veštačkog uma, ali ne i cele veštačke osobe. Danas, s obzirom na to da već postoje roboti koji neodoljivo podsećaju na ljude prema svom izgledu, potrebna nam je verzija Tjuringovog testa za 21. vek. Grupa naučnika je napravila „Multimodalni Tjuringov test“ koji procenjuje izgled mašine, njene pokrete, glas i nešto što su nazvali utelovljena veštačka inteligencija (engl. embodied artificial intelligence (EAI)). Poslednje svojstvo predstavlja merilo kojim se određuje koliko je veštačka inteligencija integrisana sa telom robota da bi mogao da izrazi svoju ličnost.
To znači da neprestano možemo da upoređujemo humanoidnog robota sa njegovim živim dvojnikom. Stoga, možemo da postavimo pitanje: „Da li možemo da napravimo robote koji se vizuelno neće razlikovati od ljudi?“ Tjuring je tvrdio da se računarski program ne razlikuje od ljudskog uma ako može da ubedi više od 30% ljudi da je razumno biće u realnom okruženju, dakle, može da razmišlja. Računar je položio taj test 2014. godine, što ne znači da je posao završen, odnosno da je stvorena prava veštačka inteligencija. Daleko od toga, ali Tjuringov test nam pruža polaznu tačku u odnosu na koju možemo da merimo koliko smo napredovali.
Mnogi naučnici smatraju da je osnovni cilj robotike da napravi humanoidnog robota koji se neće razlikovati od ljudskog bića. Pošto trenutno ne postoji standardni način da se odredi koliko robot liči na čoveka, potpuno je nemoguće izmeriti napredak na tom polju.
Naučnici danas, kao i Tjuring nekad, ne tvrde da se robot transformiše u organsko biće kad stekne sposobnost da podražava uslove svojstvene ljudima. Ali ako robot izgleda, ponaša se i funkcioniše tako da ga ne možemo razlikovati od ljudi u realnim uslovima, onda u potpunosti možemo reći da je isti kao čovek.
Jedna od najvećih poteškoća za one koji se bave stvaranjem robota koji izgledaju kao ljudi je prevazilaženje prepreke koja je poznata pod nazivom „sablasna dolina“ (engl. uncanny valley). Izraz se odnosi na hipotetički odnos između stepena sličnosti objekta sa ljudskim bićem i emocionalnog odgovora na takav objekat. U slučaju robota, govorimo o fazi njihovog razvoja kad postaju sličniji ljudima, ali su odbojniji jer ne izgledaju savršeno. Problem nastaje jer konvencionalni metodi procene nisu dovoljno suptilni da bi odredili zašto je ljudima neprijatno u prisustvu robota.
Novi pristupi pokušavaju da uporede robota kao celinu sa ljudskim bićem, a ne samo svojstva njegovih komponenata. Na primer, samo mala greška u pokretu oka robota, inače sasvim realističnog izgleda, može potpuno da ga razotkrije. Visok kvalitet ostalih delova lica, u tom slučaju, ništa ne vredi.
Ideja je da se procenjuje svaki deo posebno. Ako je svaka crta lica napravljena tako da izgleda kao da je deo istog tela (istog pola, godina, itd.), i ako oko i usne mogu zasebno da prođu test, onda mogu i zajedno. To će omogućiti onima koji kreiraju robota da procene napredak i tako budu sigurni da se svaki deo tela ne razlikuje od ljudskog. Na taj način će izbeći da se izgube u sablasnoj dolini. Novi test je organizovan u četiri faze, od kojih je svaka teža od prethodne. Test je nazvan „hijerarhija podražavanja ljudi“. Prvo, robot jednostavno mora da izgleda kao čovek kad se ne pomera. Drugo, njegovi pokreti moraju da budu potpuno prirodni. Treće, mora da proizvede realističnu simulaciju govora i tu se prati njegov izgled i pokreti. Poslednja faza je testiranje utelovljene veštačke inteligencije, u kojoj se procenjuje da li robot može da reaguje na okolinu realistično izražavajući osećanja kako bi mogao prirodno da komunicira sa ljudima. Ako humanoidni robot prođe istovremeno sve četiri faze testiranja, onda se on ne razlikuje od ljudi.
Danas imamo alatke uz pomoć kojih možemo da razvijemo humanoidne robote koji neodoljivo podsećaju na ljude po izgledu, pokretima, govoru i utelovljenoj veštačkoj inteligenciji. Kao i u slučaju originalnog Tjuringovog testa, novi pristup pokreće pitanja o tome šta znači biti osoba ako više ne možemo da napravimo razliku između čoveka i robota.