Nešto je zastrašujuće u oslanjanju na milijardere da nam pomognu u ovoj krizi. Ali šta da radimo ako nemamo bolji izbor?
Američka vlada je više puta dokazala da je, u najboljem slučaju, spora, a u najgorem slučaju, nemoćna da kontroliše užas koji je izazvala kriza zbog pandemije korona virusa. Stopu smrtnosti u Americi ove nedelje zvaničnici upoređuju sa 11. septembrom i Perl Harborom, ali ponekad imamo osećaj da nema lidera koji bi mogli da nam pomognu. Ipak, svojevrsni spasioci se pojavljuju skoro ni od kuda. Milijarderi, naročito oni tehnološki.
Milijarderi u tehnološkom sektoru zauzimaju najviša mesta na listi najbogatijih ljudi u svetu. Dakle, Silicijumska dolina je najspremnija popuni tu prazninu. Džek Dorsi je u utorak obećao novu donaciju od milijardu dolara. Kompanija „Epl“ je donirala 20 miliona maski. Bil Gejts gradi fabrike za proizvodnju vakcina koje još ne postoje. I drugi pripadnici tehnološke elite – milioneri, a ne samo milijarderi – mobilisali su svoje mreže u ambicioznom naporu da pronađu opremu širom sveta ili da snabdeju radnike u bolnicama u svojim rodnim gradovima.
Ipak, i pored svih dobrih dela koje bogataši čine danas, takva situacija nas primorava da postavimo alarmantna pitanja o dugoročnim opasnostima takve zavisnosti od tog privatnog sektora i njegove velikodušnosti, posebno u svetu koji ćemo naslediti kad se jednom sve ovo završi. Kako možemo da steknemo veću moć sledeći put kada nas napadne pandemija ili dođe do neke druge krize? U razgovorima sa filantropima, finansijskim savetnicima i milijarderima tokom prošle nedelje, oni su istakli jednu prilično neprijatnu vezu. S jedne strane, tehnološki milijarderi čine mnogo toga korisnog. S druge strane, medicinsku sestru, koja se nalazi u žiži borbe protiv virusa, uopšte ne interesuje da li je masku koja je štiti kupio Tim Kuk ili Donald Tramp – njoj je samo važno da je ima.
Ipak, dve stvari treba ovde pomenuti. Tehnološki milijarderi čine dobra dela dok istovremeno otkrivaju svoju moć i učvršćuju je za vreme koje dolazi. Dok se vlada bori, a sigurnosna mreža pada, tehnološki milijarderi dostižu vrhunac svog uticaja – uticaja koji se možda neće tako lako povući pošto uspemo da preživimo ovu pandemiju. „Ako su nam njihovi resursi potrebni sada, ali kasnije ćemo žaliti što smo im dali takvu moć, kakvu to važnost ima za patnju koju proživljavamo u ovom trenutku?“, pitaju se stručnjaci. Potrebni su nam milijarderi da nam ustupe svoje resurse kada je država tako neslavno pala na ispitu. Istovremeno, otvaranje svih ovih puteva za donacije kojima bi se zadovoljile potrebe građana – čak i kratkoročno – pruža im više prostora da posle krize to iskoriste kao novi demokratski legitimitet.
Postoje četiri međusobno povezane sfere u kojima tehnološki milijarderi tokom ove krize ističu svoj plutokratski uticaj: njihova filantropska moć, korporativna moć, politička moć i moć njihovih ličnih brendova. Mi živimo u svetu koji pripada njima više nego ikad pre, a vredi se zapitati da li je to dobro.
Filantropska moć
U poslednjih godinu ili dve, svet milijardera borio se sa novim, kontradiktornim pitanjem: Da li je pogrešno da mega-bogataši daju novac u dobrotvorne svrhe? Uostalom, mogli bi da plaćaju veći porez. Ipak, današnja kriza je pokazala koliko će nam ti milijarderi biti potrebni u određenom trenutku, odnosno kada vlada zakaže. A pošto filantropi mogu da urade samo toliko, kritičari kažu da kriza ukazuje na šire probleme u našem sistemu – i da Sjedinjene Države sledeći put ne bi smele da se oslanjaju na dobrotvorne milijarde za maske ili respiratore.
Filantropi preuzimaju mnogo veći deo odgovornosti u kriznoj situaciji nego što je bilo ko očekivao. Nažalost, svima koji pažljivo prate situaciju danas jasno je da filantropi tu krizu, jednostavno, ne mogu sami da reše. To je tačno uprkos broju milijardera Silicijumske doline čija je neto vrednost porasla u poslednjoj deceniji. Neki od njih su toliko bogati da, čak i ako žele da daju svoj novac, doslovce ne mogu dovoljno brzo da potroše svoje bogatstvo. Novi bogataši ne znaju šta da rade sa novcem, pa su ga odložili da bi ga kasnije iskoristili.
Ipak, kritika filantropije milijardera vrti se oko ideje da su te donacije izraz lične moći. Zaista, filantropi, kao što je Moskovic, neki su od najvažnijih ljudi koji određuju američki odgovor na krizu bez presedana, a prožeti su nerazumljivim, netransparentnim i nedemokratskim uticajem. Može doći do nove raspodele moći. Filantrope mogu proglasiti herojima zbog njihovih donacija, što može umanjiti nadzor nad njihovom poslovnom politikom.
Čak iako hipotetički verujete da bi bogataše trebalo oporezivati po mnogo većoj stopi i da demokratski lideri, a ne milijarderi, treba da odlučuju o finansiranju, zakon o oporezivanju se sigurno neće prepraviti preko noći.
Dakle, u hitnim slučajevima kad vlada zakaže, sigurno biste radije da dobijete, recimo, 25 miliona dolara od Marka Zakerberga za istraživanje terapije nego da ih ne dobijete. Novac koji su donirali Zakerberg ili Gejts ili Moskovic mogao bi da spasi živote. Branioci filantropije milijardera često ukazuju na ljude kao što je Gejts, koji troše svoje bogatstvo na stvaranje proizvodnih kapaciteta za sedam mogućih različitih vakcina. Pristalice kažu da je bolje da Gejts svoj novac uloži u to, nego da plati veći porez koji bi se izgubio u saveznoj birokratiji.
To je možda tačno, ali to mu, takođe, daje i posredan uticaj. Ko je izabrao Gejtsa da bude zadužen za američki plan proizvodnje vakcina, čak iako pažljivo troši svoj novac? Milioni koje je Steve Balmer donirao da bi podržao zajednice u tri određena grada koja su mu bliska – Detroit, Los Anđeles i Sijetl – biće od pomoći, a isto tako i 100 miliona dolara koje Džef Bezos šalje bankama hrane širom Amerike, sjajni su postupci, ali ko je osim njih odlučio da je to najbolja upotreba resursa Amerike?
Čak i najžešći kritičari milijarderskih mega-donacija, smatraju da su pokloni dobrodošli u hitnim slučajevima, ali i dalje moramo postavljati pitanja o tome kako smo postali toliko zavisni od njih. Štampa i mediji se danas najviše bave pričama o velikodušnosti milijardera. U ovakvim teškim trenucima, u kojima treba brzo reagovati, veoma bogati ljudi mogu odmah da nadoknade sve propuste, što mnogi smatraju kao čin iskupljivanja, mada bi trebalo da budemo mnogo sumnjičaviji.
Iako svaki normalan čovek podržava i slavi nekoga ko može da kupi mnogo maski i donira ih u slučaju kada je američkoj vladi potrebno mnogo više vremena da to uradi, zaista je važno da se zapitate zašto nas je kriza pogodila onako kako nas je pogodila i zašto je otkrila baš te slabosti. Mnogi od tih filantropa odgovorni su za osnovne uslove koji su doveli do tih slabosti. Za kritičare, milijarderi bi pravu podršku izrazili tako što ne bi tražili rupe u zakonu kako bi izbegli plaćanje poreza, što umanjuje vladine prihode i njenu sposobnost da reaguje u ovakvim situacijama, već da obustave svoju proizvodnju u inostranstvu zbog koje se u zemlji ne proizvode osnovne kućne potrepštine i da povedu kampanju za jaču mrežu socijalne sigurnosti pomoću programa kao što je univerzalna zdravstvena zaštita.
Korporativna moć
Aktivisti se brinu da bi sva ta filantropija mogla da ima nenamernu – ili možda savršeno smišljenu – posledicu, odnosno, stvaranje zaštitnog zida za korporacije ovih milijardera od političkog nadzora. Ta dobra dela mogla bi usporiti uspostavljanje dvostranačkog nadzora veličine ovih kompanija, procesa proizvodnje i skandala sa zaštitom i korišćenjem podataka. Na primer, nije sasvim očigledno da će se velike tehnološke kompanije izvući iz ovoga sa boljom reputacijom – te kompanije mogu da se nađu pod nazorom zbog postupaka prema zaposlenima na nižim radnim mestima. Ipak, neki su zabrinuti da će tehnološki giganti, posle niza godina u defanzivi, biti u stanju da „dobrotvorno operu“ svoju reputaciju i izgrade korporativnu blagonaklonost kroz donacije iskupljenja koje će obeležiti naslove i pomoći u smanjivanju pritiska za, recimo, rasparčavanje tehnoloških kompanija na kraju pandemije.
Klasa milijardera vlasnika tehnoloških giganata imaće veću moć posle krize nego što je imala pre. Maloprodajni objekti otpuštaju svoje radnike, a „Amazon“ zapošljava stotine hiljada novih. „Gugl“ jača svoje uporište u domovima jer nastavnici širom zemlje koriste Gugl učionicu kako bi učenicima držali nastavu na daljinu – želeli vi to ili ne. Frida Kapor Klajn, koja i sama pripada toj klasi, zabrinuta je zbog moći tehnoloških filantropa. Bila je oduševljena specifičnostima dva najveća nekorporativna poklona, odnosno, 100 miliona dolara koje su donirali Džef Bezos i Bil Gejts u dobrotvorne svrhe, ali shvata šta se iza toga krije. „To povećava njihov ugled, poštovanje, a to, ponekad, može da nam oteža da ih pozovemo na odgovornost.“
Pandemija sigurno onemogućava rasprave o takvim temama. Konačno, teško je usredsrediti se na gotovo akademsku zabrinutost zbog tehnoloških monopola usred priče o nespremnim bolnicama sa sve većim brojem pacijenata i smrtnih slučajeva.
Ipak, nadamo se da će se rasprava o moći tehnoloških kompanija obnoviti.
Kad jedna kriza dođe i uništi sredstva za život tolikog broja ljudi, oni će sigurno reći:„ Čekaj, zašto su to jedine kompanije koje su bile dovoljno jake da ovo izdrže?“
Politička moć
Povezana sa korporacijskom moći milijardera je njihova politička moć. Ova kriza pokazuje kako tehnološki milijarderi mogu da ostave svoj pečat na američkoj politici. Pošto su godinama usavršavali lobiranje širom sveta, neki milijarderi poseduju i koriste taj uticaj kako bi istakli svoje stanovište.
Na primer, Lari Elison. Osnivač kompanije „Oracle“ i jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Elison je iznenadio mnoge u Silicijumskoj dolini ovog februara, kada je organizovao prikupljanje novca za Trampa i uspeo da sakupi 7 miliona dolara, što je događaj koji je nesumnjivo ojačao Elisonove veze sa Belom kućom.
Samo mesec dana kasnije, Elison se, navodno, pozvao na te veze sa administracijom da bi podržao Trampa da predloži dva nedokazana antimalarijska leka, hlorokin i hidroksihlorokin, kao moguću terapiju za lečenje korona virusa. To može da bude problematično za sve nas – koji ne umemo da lobiramo ili nemamo odgovarajući prostor da bismo ugostili prikupljanje sredstava za predsedničke izbore. Tramp je posljednjih dana počeo da navaljuje iz prostorija za obaveštavanje Bele kuće na Amerikance da uzimaju hlorokin i hidroksihlorokin, za koje neki lekari kažu da bi mogli da izazovu ozbiljne nuspojave i imaju malo dokaza o njihovoj delotvornosti.
Posebno treba da se zabrinemo kad Donald Tramp pozove Larija Elisona i kaže: „Hej, šta misliš? Šta da radim?“, zato što Lari Elison nije stručnjak za zarazne bolesti. Lari Elison nije odgovoran građanima koji su glasali za njega.
Moć ličnih brendova
A tu je onda i uticaj brenda milijardera – nemerljiv, da, ali univerzalno prepoznat. Ukratko, kada oni govore, mi slušamo. Milijarderi su decenijama bili naši proroci i naše rok-zvezde, pojavljivali su se na naslovnim stranama časopisa, preduzimali prve korake, prodavali ljudima knjige koji su im govorile kako da se obogate i štaviše, pretvarali svoj novac u kulturno obeležje. Za vreme krize – kada ljudi vape za pouzdanim informacijama – ovi milijarderi su popunili prazninu, koristeći svoju slavu i kredibilitet da pokušaju da šire prave informacije. Neki tehnološki lideri su, u stvari, bili među prvima koji su upozorili na rizik od globalne pandemije kada se korona virus širio samo u Kini.
Uprkos svemu dobrom, ali kratkoročnom, ova kriza bi mogla dugoročno da omogući tim milijarderima mnogo veći uticaj na javni život kao našim takozvanim misaonim liderima, povećavajući veličinu njihovih platformi i snagu njihove reputacije u stvarima koji su daleko od tehnologije. Upravo je Gejts postao najvidljiviji tehnološki lider tokom ove krize. U vreme kada predstavnici drugih tehnoloških milijardera izbegavaju da odgovore na pitanje kako njihovi šefovi reaguju na ovu krizu, Gejts je naizgled svuda ponudio trezvenu, apolitičnu analizu i to na mnogobrojnim televizijskim kanalima, novinama i u mnogim drugim organizacijama.
„U ovakvom vremenu, tražimo takvo mirno i jasno vođstvo. Bil je bio veoma dosledan u svom izjašnjavanju o ovim pitanjima“, rekao je bliski saradnik Bila Gejtsa. Uz Gejtsa, vlasnici najvećih tehnoloških kompanija uglavnom su koristili svoje platforme i lične brendove kako bi skrenuli pažnju na krizu (izuzev Ilona Maska, koji ju je u početku nazvao „glupom“). Zakerberg je, na primer, organizovao pametne i odgovorne razgovore na Facebook Live sa ljudima kao što je Njusam i direktorom Nacionalnog instituta za alergije i zarazne bolesti Antonijem Faučijem.
Pored povećanja njihove filantropske, korporativne i političke moći, ovde treba postaviti pitanje: Šta je alternativa? Razumljivo je što smo zabrinuti zbog pojačanog uticaja najbogatijih iz Silicijumske doline, ali da li treba više brinuti zbog toga ili zbog ljudi koji su mogli da umru da oni nisu napravili mega-donacije? Ako moćnicima, koji koriste svoju moć da spasu živote, to donese još veću moć, onda nam ne preostaje ništa drugo, nego da kažemo, Pa, neka.
Ipak, ne bi trebao da nas iznenadi da vidimo, kada se ova kriza završi, da su tehnološki milijarderi moćniji neko ikad pre na ruševinama društva.
U situaciji smo kada se pouzdamo u vladu više nego bilo kad pre, ali istovremeno se oslanjamo na privatni sektor više nego bilo kad pre.
I na kraju ove krize, naše društvo će, verovatno, biti još nejednakije.