Dok sam kao mladi stručnjak radio na novom razvojnom projektu, koji će kasnije biti poznat pod nazivom internet, naše zvezde vodilje koje smo na tom putu pratili bile su moralnost, otvorenost, poverenje, sloboda i deljenje. Niko od nas nije znao kuda će nas naše istraživanje odvesti, ali te reči i principi uvek su bili pred nama. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će se mračna strana interneta pojaviti tako silovito i okrutno. Nismo mogli ni da pomislimo da ćemo se žestoko truditi da ga popravimo. Kako smo od onog interneta nekad došli do ovog sada?
Dok sam bio na doktorskim studijama na Masačusetskom tehnološkom institutu ranih šezdesetih godina prošlog veka, shvatio sam da postoji potreba da se stvori matematička teorija mreža koja će omogućiti različitim računarima da komuniciraju. U drugoj polovini te decenije, Agencija za napredne istraživačke projekte, inače ogranak Ministarstva odbrane za finansiranje istraživanja koji je stvoren kao odgovor na organizaciju Sputnik, odlučila je da joj je potrebna mreža zasnovana na mojoj teoriji da bi njihovi računarski istraživački centri mogli da dele posao na daljinu.
Moj računar na UCLA izabran je da bude prvo čvorište u toj mreži. Pre pedeset godina, 29. oktobra 1969. godine, jednostavno „ Lo “ predstavljalo je prvu poruku poslatu preko interneta, sa UCLA u Istraživački institut Stanford. Kad sam uneo prva dva slova reči „login“, mreža je pukla. Taj tihi trenutak prenosa poruke s jednog na drugi računar preko mreže za komunikaciju smatra se osnivačkim trenutkom interneta. Tokom prvih 25 godina, internet je brzo i dramatično rastao i razvijao se i činilo se da zajednica korisnika prati iste pozitivne principe koje su pratili naučnici. Mi, naučnici, nismo pokušavali da patentiramo niti da prisvojimo tehnologiju kojom smo stvorili mrežu. Bili smo pravi štreberi u svom elementu, grozničavo smo odgovarali na izazov da stvorimo novu tehnologiju od koje će ceo svet imati korist.
Oko 1994. godine, internet je počeo brzo da se menja sa pojavama dot-com kompanija na mreži, mrežini kanali su dostigli brzinu u gigabitima, a svetska mreža je bila prisutna u svim domovima. Iste te godine, stvorena je kompanija Amazon, a Netscape se pojavio kao prvi komercijalni pretraživač. Zatim, 12. aprila 1994. godine odigrao se događaj koji će biti od izuzetne važnosti: poslata je prva neželjena poruka elektronske pošte širom sveta, odnosno, drski oglas. Zajednička reakcija naše naučne zajednice je bila: „Kako se usuđuju?“ Naša čudesna tvorevina, „istraživačka“ mreža sposobna za razna računarska čuda oteta je da bi se prodavao… prašak za veš!
Do 1995. godine, internet je imao 50 miliona korisnika širom sveta. Trgovci su uvideli nešto što mi nismo predvideli, a to je da se internet može iskoristiti kao moćna mašina za kupovanje, mesto za ogovaranje, kanal za zabavu i društveni klub. Internet je iznenada postao mašina za pravljenje novca. Pošto je motiv zarade preuzeo internet, priroda inovacije se promenila. Sprečavanje rizika nadvladalo je tehnički napredak. Više nismo stremili ka zvezdama. Krenuli smo u napredak dečjim koracima. Umesto zahteva „napravi mi internet“ čuli su se zahtevi „možeš li mi napraviti Bluetooth vezu koja je 5 procenata brža?“ Nekad druželjubiva zajednica na internetu, postala je konkurentna, neprijateljska i ekstremistička.
Milenijum se završio, a naša revolucija je donela nove rezultate sa kojima se i danas borimo. Pošto smo iznenada uspeli svakom da pružimo moć da odmah stigne do miliona ljudi jeftino i anonimno, potpuno nenamerno smo stvorili savršenu formulu za mračni stranu koja se kao virus raširila svetom. Danas ima više od 50 procenata neželjenih poruka elektronske pošte, ali javili su se mnogi ozbiljniji problemi, uključujući i uskraćivanje usluga u sajber napadima koji mogu da onesposobe finansijske institucije kao i zlonamerni programi koji mogu da unište infrastrukturu.
I ostali opasni igrači, kao što su države, počeli su da se pojavljuju na internetu negde oko 2010. godine kad se pojavio i zlonamerni program Stuxnet . Organizovani kriminal je shvatio da internet može da se koristi za međunarodno pranje novca, a ekstremisti su shvatili da bi internet mogao da bude pogodan megafon za njihove radikalne stavove. Vlade koriste veštačku inteligenciju, mašinsko učenje, prepoznavanje lica, biometriju i ostale napredne tehnologije da bi oslabile demokratske institucije sistema.
Balkanizacija interneta je stvarna kao što su stvarni i zaštitni zidovi koji se danas stvaraju oko nacionalnih interneta.
Mogli bismo da pokušamo da vratimo internet njegovim izvornim korenima, međutim to bi bio vrlo kompleksan zahvat koji bi zahtevao udružene snage zainteresovanih strana, što znači skoro svakog pojedinca i zajednice. Mogli bismo da nateramo predstavnike vlasti da mnogo pomnije prate i žustrije kažnjavaju zloupotrebe interneta, kao što su sajber napadi, narušavanje poverljivosti podataka i pirateriju. Vlade bi trebalo da organizuju forume na kojima bi se zainteresovane strane okupljale i rešavale probleme. Fizička lica koja koriste internet trebalo bi da zahtevaju mnogo veću odgovornost od veb stranica. Kad vas je neka stranica na mreži pitala kakvu bi vi politiku privatnosti želeli? Siguran sam, nikad. Trebalo bi da vam se omogući da sami odredite politiku privatnosti koju bi svaka veb stranica trebalo da ispoštuje. Dakle, prilagođena politika privatnosti i to samo vašim zahtevima. Lak posao, s obzirom na to da vas već bombarduju ciljanim oglasima. Veb sajtovi bi trebalo da preuzmu odgovornost za svako narušavanje i zloupotrebu privatnosti koja je prouzrokovana uslugama koje pružaju.
Naučnici bi trebalo da stvore metode naprednije šifrovanja da bi zaštitili privatnost pojedinca i sprečili negativce da iskoriste ukradene beze podataka. Ako budemo radili zajedno na uvođenju svih promena koje sam naveo, možda bismo mogli da se vratimo internetu sa početka njegovog razvoja.