Povezivanje razvijenih naroda na internet bio je relativno jednostavan zadatak, ali povezivanje ostatka sveta predstavlja pravi izazov. U svetu postoje dve grupe ljudi. U prvoj se nalaze oni koji imaju pristup internetu, a u drugoj su oni koji nemaju internet. Ipak, višedecenijski trud koji se ulaže da bi ovu drugu grupu ubacili u prvu počinje polako da jenjava. Zbog toga se postavlja pitanje da li je uopšte moguće povezati ceo svet internetom. Međutim, stvarna slika je mnogo manje crno-bela nego što je statistički podaci predstavljaju. Ljudi pristupaju internetu na različite načine, koriste ga za različite stvari, a neki od njih imaju pristup potpuno različitim internetima. Vilijam Gibson je najbolje opisao sadašnje okolnosti kad je pre dvadeset i pet godina rekao da je budućnost već stigla, samo nije ravnomerno raspoređena.
U razvijenom svetu, povezivanje koje se odvijalo tokom poslednje decenije prošlog veka i prve decenije ovog veka bilo je relativno jednostavno. Broj korisnika interneta se u jednom trenutku povećavao za 20%. Samo su tri države u 2000. godini imale povećanje broja korisnika iznad 50%, a danas je takva situacija u više od 100 zemalja. Međutim, u 15 zemalja, manje od 10% ima pristup internetu, a u drugih pedeset zemalja, stopa povezanosti na internet je manja od 30%. Povezivanje tih ljudi na mrežu sve je teže. Velike tehnološke kompanije pokušavaju da to urade, ali uvek pristupaju zadatku uz ideju da internet u zemljama u razvoju nije nimalo sličan mreži u bogatim državama.
Društvena mreža „Fejsbuk“ je, na primer, shvatila da sa porastom mobilnog interneta sve veći deo sveta nije na mreži, ali ne zbog toga što je povezanost loša, već zbog toga što taj deo sveta sebi ne može da priušti mobilni uređaj, niti da plati korišćenje interneta. Zbog toga je društvena mreža počela da plaća umesto njih. Kompanija je pokrenula program koji je nazvala „Fri bejzik“ i ponudila besplatni internet u 22 države, ali pristup je bio ograničen na izbor od dvadesetak sajtova, uključujući Vikipediju, Akuveder i naravno, Fejsbuk.
Kompanija je kroz program uspela da dovede 100 miliona ljudi na mrežu. Naravno, ceo program je imao i svojih loših strana. U mnogim zemljama u kojima je program bio najuspešniji, pristup internetu je otišao u drugi plan, dok je korišćenje Fejsbuka bilo mnogo važnije. Kad je 2014. godine sprovedena anketa među korisnicima interneta u Nigeriji i Indoneziji, ispitanici su rekli da su koristili i Fejsbuk poslednjih mesec dana. Neki su izjavili da su koristili Fejsbuk, ali ne i internet.
Društvena mreža treba sad da se uhvati u koštac sa posledicama programa. Od etničkih nemira u Mjanmaru, gde je organizacija Ujedinjenih nacija otkrila da je širenje lažnih informacija preko Fejsbuka odigralo značajnu ulogu u pogoršanju situacije do verskih nemira u Indiji gde je aplikacija votsap, inače u vlasništvu kompanije, iskorišćena da bi se prenosile zlonamerne glasine koje su se širile brže od istine. Kompanija je shvatila da uvođenje interneta ima svojih dobrih, ali i loših strana.
Internet nije potpuno drugačiji samo u državama koje se moraju oslanjati na Fejsbuk da bi mu pristupili. Fine razlike koje postoje znače da je internet različit i u državama koje imaju mnogo toga zajedničkog. Na primer, iako se u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama preklapa korišćenje interneta na engleskom jeziku, u kome se smenjuju medijske organizacije, društvene mreže i kulturne pojave, razlike, ipak, postoje. Recimo, korišćenje pretraživača. Na primer, Gugl preovlađuje i kod jednih i kod drugih, ali mnogo je popularniji u Velikoj Britaniji. Popularnost Jahua ne popušta u Sjedinjenim Državama, gde se koristi tri puta više nego u Velikoj Britaniji.
Ako malo temeljnije razmotrimo razvijene države u kojima je upotreba interneta izuzetno razvijena, videćemo da postoje primetne razlike. Pogledajmo Nemačku, gde je Mozila bila pretraživač broj jedan sve do maja 2017. godine, da bi sada zauzimala drugo mesto sa 27% korisnika. Gledano u osnovi, internet u Nemačkoj je potpuno drugačiji. Koriste se različite tehnologije, sadržaji su predstavljeni u različitim prozorima i filtrirani pomoću različitih ekstenzija (kao deo dominacije Fajerfoksa, nemačka ima visok nivo blokiranja oglasa, odnosno jedan od tri korisnika ima instaliran neki od programa za njihovo blokiranje).
Teško je odrediti u kom trenutku različiti ekosistem pretraživača, sajtova i servisa počinju da vam stvaraju utisak da ste na sasvim drugačijoj mreži. Međutim, ako pogledamo Kinu, možemo da kažemo da je ona na sasvim drugoj strani interneta. „Veliki fajervol“, inače strog režim filtriranja mreže doveo do oblika konvergentne evolucije jer su kineske kompanije koje pružaju usluge kineskim korisnicima počele da se razvijaju i popunjavaju slobodan prostor koji je ostao pošto su se kompanije iz Silicijumske doline povukle. Spomenimo kineski Gugl – Baidu, kineski Amazon – Alibabu, kineski Tviter – Veibo i kineski Fejsbuk – Tencent.
Međutim, danas su ovakvi šturi opisi potpuno nepravedni jer je Tencentova tržišna kapitalizacija ista kao kod Fejsbuka, Veibo ima 100 miliona korisnika više od Tvitera, čak i Alibaba i Baidu, koji nisu dostigli visine sličnih kompanija u Silicijumskoj dolini, ipak su izrasli u gigante. Uspeh kineskih kompanija pomogao je širenje filtriranja interneta i u drugim državama. U jednom trenutku pretnja po privredni sistem je bila dovoljna da ubedi represivne režime da narodu treba dozvoliti samo suženi pristup internetu. Kineski primer je pokazao da je takav stav koristan za obe strane: stroga kontrola nad pristupom informacijama nacije dok se istovremeno razvija nacionalni tehnološki napredak. Rusija je već daleko odmakla na tom putu uz pomoć Jandeksa i VKontaktea, odnosno ruskog Gugla i Fejsbuka. U ostalim državama, od Turske do Kube, svi razmišljaju o primeni sličnog pristupa.
I dalje nije sasvim jasno šta je dovelo do usporavanja razvoja interneta. Lakši deo posla je obavljen, ostale su oblasti i narodi do kojih je sve teže dopreti. Možda su se veliki pobornici širenja interneta, Gugl i Fejsbuk, uplašili mogućnosti da će biti krivci za loše pojave povezivanja na internet, ali da ih neće pohvaliti za one dobre strane. Šta god da je razlog, izlazak na mrežu nije kraj procesa, za mnoge to je tek početak.