Pesimisti kažu da ćemo ostati bez posla, ali iskustvo nas uči da će okolnosti biti drugačije. Kad god se pojavi neko novo epohalno tehnološko otkriće, ljudi odmah razmišljaju o njegovim pogubnim posledicama na društvo, pri čemu uglavnom preteruju. Danas vidimo da se isto dešava i sa veštačkom inteligencijom. Prošlog meseca svi su pričali o preteranim izjavama Ilona Maska i opasnostima koje nam dolaze od veštačke inteligencije, koja je pogubnija od nuklearnog oružja. Ekonomski stručnjaci su u svom domenu predvideli da će automatizacija dovesti u opasnost polovinu radnih mesta u Sjedinjenim Državama do 2030. godine. Jedno od mnogih sprovedenih istraživanja utvrdilo je da su tri od četiri stanovnika Amerike ubeđeni da će veštačka inteligencija uništiti više radnih mesta nego što će ih stvoriti. Međutim, za druge koji su se bavili istorijom tehnologije, a danas rade u prvim njenim redovima, takve tvrdnje su potpuno neosnovane. Značajnim pomacima u tehnologiji – veštačka inteligencija nema potencijal da preuzme takvu ulogu – potrebno je mnogo više vremena da izmeni naš rad i život. Zbog toga ljudi imaju sasvim dovoljno vremena da upravljaju promenama koje se dešavaju tako što će sprovoditi određene zakone i voditi računa o kulturi i tržišnim silama. Danas takva usklađivanja vršimo sa tehnologijama društvenih mreža, na primer.
Duga istorija automatizacije u matematici nudi nam mnogo podesnije objašnjenje kako kompjuterizacija u obliku veštačke inteligencije i robota može uticati na ostale poslove. Ako ste zabrinuti da će doći do masovne nezaposlenosti zbog veštačke inteligencije, razmislite o sledećem: Zašto računari nisu uticali na to da matematičari ostanu bez posla?
Reč „računar“ je vekovima bio naziv za zanimanje. Od početka 17. veka pa sve do danas, ljudski računari su obavljali računanje – prvo uz pomoć olovke i papira – stvarajući navigacione karte i tabele, trgovačke knjige i tome slično. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, zaposleni su dobili klizne skale i mehaničke računare, ali posao računara je i dalje bio tražen. NASA se u velikoj meri oslanjala na računare „od krvi i mesa“, kao što su Katrin Džonson i njen tim sastavljen od žena afričko-američkog porekla, da bi obavili izračunavanja za rane svemirske misije, što smo mogli da vidimo u filmu „Skrivene brojke“ iz 2016. godine.
Danas, pošto čak i pametni sat može da sabira i oduzima brojeve milijardu puta brže od bilo kog čoveka, možemo pretpostaviti da NASA ne treba ljudske računare u 21. veku. Međutim, varamo se. Danas u NASA ima mnogo više programera, matematičara i fizičara nego što ih je bilo šezdesetih godina prošlog veka. Iako su mašine napredovale i moćnije su nekoliko milijardi puta nego što su bile, ljudi nisu izgubili posao, naprotiv, ima ih sve više. Uzroci takvog stanja govore nam mnogo i inteligenciji, kako ljudskoj, tako i veštačkoj.
Ljudska inteligencija ne poseduje samo jedan trik или tehniku već mnogo više. Digitalni računari su nadmoćni u jednoj matematičkoj oblasti, odnosno, aritmetici. Čoveku je prilično teško da sabere dugački niz brojeva, ali računaru je to jednostavna operacija. Kad se pojavio tabelarni program Excel i omogućio svakom osnovcu da dođe do zbira ogromnog niza brojeva, nestali su najdosadniji matematički poslovi.
Međutim, matematički problemi su raznovrsni, a oni koji imaju najveći ekonomski značaj izuzetno su teški i oduzimaju mnogo vremena čak i najsavremenijim računarima. Da bismo rešili takve probleme, potrebno nam je mnogo pametnih matematičara i računarskih stručnjaka koji mogu da stvore metode koje bi koristili za programiranje računara i tako im omogućili da što efikasnije obave pomenuta izračunavanja.
Sadašnja situacija je klasičan primer onog što ljudi sa pesimističnim stavom prema inovacijama zaboravljaju: u skoro svim oblastima u kojima smo uposlili računare, njihov stalni napredak dovodi do toga da im nalazimo sve veći obim upotrebe. Da bi se takav zahtev zadovoljio, treba uložiti mnogo ljudskog truda i rada.
Osnovni zakon ekonomske nauke kaže da cena proizvoda pada ako postoji veći rast ponude, a potražnja ostaje ista. Međutim, on se ne može primeniti na snagu računara – posebno ne u oblasti matematike. Ogromni porast u ponudi sasvim neočekivano je podstakao potražnju jer svaki napredak u sirovoj računarskoj sposobnosti i svaki novi pametni softverski algoritam dovodi do stvaranja nove klase problema za računarska rešenja do kojih se može doći samo uz ljudsku pomoć.
Teoretičari su dokazali da su neki matematički problemi toliko komplikovani da će uvek biti teški или nerešivi čak i za računare. Tako, bar za sada, ljudi koji mogu da pomeraju granice teških proračunskih problema ne moraju da strahuju da će ostati bez posla.
Tako smo otkrili i nešto izuzetno važno o veštačkoj inteligenciji. Kao i matematika, i inteligencija ne predstavlja samo jedan jednostavan problem, kao što je prepoznavanje uzoraka, već ogromnu zbirku zadataka različite kompleksnosti. Do sada, najupečatljivija predstava „inteligentnog“ postupka veštačke inteligencije je pobeda u šahu или popularnoj igri „ Go“ na nivou koji nadmašuje ljudski. Ti zadaci su toliko teški za ljudski mozak da su i najtalentovanijima potrebne godine da bi ih savladali.
S druge strane, mnogi zadaci koje ljudi smatraju najobičnijim i najuobičajenijim – kao što su trčanje po neravnom zemljištu или tumačenje govora tela –nesavladivi su za današnje mašine i neće ni biti rešeni u skorijoj budućnosti. Sa razvojem veštačke inteligencije, obim poslova koje će računari obavljati brže i preciznije od ljudi biće sve veći. Međutim, proširivaće se i skup poslova koje će obavljati ljudi i to daleko od dometa automatizacije.