Pre petnaest godina i pre društvenih mreža, vojska je pokušala da napravi sajber-dnevnik pod nazivom LifeLog. Sredinom 2003. godine, američka Agencija za napredne odbrambene istraživačke projekte pokrenula je ambiciozna program čiji je cilj bio da zabeleži doslovno sva kretanja i razgovore pojedinca, kao i muziku koju sluša, programe koje gleda, knjige koje čita i robu koju kupuje. Konačni rezultat projekta je stvaranje elektronskog dnevnika života svakog čoveka koji bi bio nepromenjiv i mogao bi da se pretražuje. Tako bi korisnici, na neki način, postali besmrtni, a s druge strane, dnevnici bi doprineli sve većem skupu podataka koji bi, kako su se vojni stručnjaci nadali, doprineli razvoju veštačke inteligencije koja je sposobna da razmišlja kao ljudska bića.
Projekat LifeLog je bio društvena mreža pre društvenih mreža, potencijalni svevideći vladin nadzor pre nego što se bilo ko zabrinuo zbog Nacionalne bezbednosne agencije или čuo za Edvarda Snoudena. Projektat je nesumnjivo bio godinama ispred svog vremena, ali danas je potpuno nevažan događaj u istoriji razvoja savremenih tehnologija. Naglo je prekinut nepunih godinu dana posle pokretanja zbog napada medija i boraca za očuvanje privatnosti.
Ipak, tokom sledeće decenije, ostvareni su svi ciljevi projekta. Neuspeli vojni sajber-dnevnik od pre petnaest godina bio je uvod za sadašnjost zavisnu od pametnih telefona, u kojoj se neprestano povezujemo na društvenim mrežama i u kojoj smo pod budnim nadzorom države. Zbog toga bismo mogli da kažemo da nas je projekat još tad upozoravao na probleme očuvanja privatnosti.
Zamisao koja je pokrenula projekat mnogo je starija od programa. Naime, 1945. godine, naučnik Vanevar Buš koga je uposlila vlada imao je na umu plan koji je nazvao „ Memex“, a mogao bi se smatrati dalekom pretečom pametnih telefona. Buš je opisivao Memex kao „uređaj u kome bi pojedinac čuvao sve svoje knjige, zapise i razgovore i imao mogućnost da ceo sadržaj pretražuje lako i brzo“.
Naravno, razvoj tehnologije četrdesetih godina prošlog veka nije mogao da odgovori takvim zahtevima. Bušova vizija je uspela da se ostvari tek sedamdeset godina kasnije. Krajem 2001, stručnjak u oblasti računarstva Gordon Bel javio se da učestvuje u eksperimentu MyLifeBits, vrlo sličnom pomenutom vojnom projektu.
Tokom sedamnaest godina, Bel je digitalizovao i sačuvao sve. Prema zapisu na veb-stranici projekta to su članci, knjige, karte, kompakt diskovi, pisma, beleške, novine, slike, prezentacije, kućni video-zapisi, predavanja na video-trakama i snimci razgovora. Kasnije, Bel je dodao i telefonske razgovore, transkripte kratkih poruka, televizijske i radio programe. U međuvremenu, naučnici Džim Gemel i Rodžer Luder napravili su program za indeksiranje i pretraživanje Belovog dnevnika. Za sva tri naučnika svrha takvog dnevnika je bila sasvim očigledna: „Ako bi čovek morao da bira šta prvo da uzme iz kuće koja gori, to bi verovatno bile fotografije i slične uspomene.“
Međutim, američka Agencija za napredne odbrambene istraživačke projekte je u sveobuhvatnom zapisu ljudskog života videla vrednost koja se može iskoristiti u vojne svrhe. Krajem 2002. godine, Agencija je uložila veliki napor da razvije novu i mnogo savremeniju veštačku inteligenciju i 7,3 miliona dolara u razvoj kognitivnog računarstva, što podrazumeva stvaranje personalizovanog kognitivnog asistenta – sekretara snabdevenog veštačkom inteligencijom koji uči posmatrajući. Da bi mogao da imitira ljudsko donošenje odluka, asistentu su potrebni podaci o ljudskom ponašanju i to mnogo podataka. Agenciji se tad priključuje Gejdž, naučnik, nekad u službi mornarice, koji ima plan za prikupljanje podataka.
Crpeći inspiraciju od Buša i Bela, Gejdž predlaže LifeLog. Ako dovoljan broj ljudi zabeleži dovoljno podataka iz života, sve te informacije bi mogle da stvore „ontologiju ljudskog života“. Agenciji se ideja dopala jer je shvatila da digitalizacija ljudskog iskustva može da olakša pristup podacima potrebnim za oblikovanje svakodnevnog života u formi koju mašina može da pročita. Gejdž je dobio odobrenje za projekat i već je u decembru 2002. godine počeo sa radom. Deo naučne zajednice bio je oduševljen.
Borci za očuvanje privatnosti bili su užasnuti i ceo projekat nazivali „Orvelovskim.“
Agencija 2003. godine sprovodi novi projekat nadzora nad telefonskim razgovorima, internet saobraćajem, bankarskim zapisima i drugim ličnim podacima da bi pronašla potencijalne teroriste. Projekat je nazvan „Potpuna informatička svest“ ( TIA – Total Information Awareness). Kongres je zabranio projekat posle nekoliko meseci.
Gejdž je bio iznenađen jer javnost nije shvatila pravi cilj projekta. Tvrdio je da korisnici mogu da izaberu podatke iz svog života koje bi sistem zabeležio, odnosno kojim podacima bi uopšte mogao da pristupi.
I dok je Agencija otvoreno govorila o projektu LifeLog kao programu za praćenje i nadzor, nudeći finansijska sredstva stručnjacima koji bi se bavili projektom, protivnici su žestoko napadali nemar u zaštiti privatnosti.
Već 2004. godine, Mark Zakerberg i Eduardo Saverin osnivaju „ Facebook“, a tri godine kasnije kompanija „ Apple“ predstavlja iPhone, dostignuća dveju kompanija koje mnogi smatraju ekvivalentima projekta LifeLog. Obe kompanije su nedavno na udaru zbog prikupljanja podataka korisnika koje kasnije ustupaju vladi. Dakle, snabdevamo oglašivače i trgovce informacijama ličnim podacima, ali protesti zbog toga nisu toliko glasni koliko su bili u slučaju LifeLog- a.
Štaviše, vlade često pretražuju društvene mreže u potraži za ličnim podacima. Recimo, Američka unija za građanske slobode je 2016. godine otkrila da je policija u saradnji sa kompanijom Geofeedia pratila mirne pobunjenike na društvenim mrežama „ Facebook“, „Twitter“ i „ Instagram“.
Mnoge aplikacije i programi za praćenje duboko zadiru u podatke koje ljudi dobrovoljno dele na društvenim mrežama. Još je projekat LifeLog pokazao volju i sposobnost ljudi da prave obimne digitalne zabeleške o svom životu, kao i volju i sposobnost vlade da prikuplja te zapise.
Sve veća digitalizacija svih vrsta ličnih transakcija u kombinaciji sa mogućnošću prikupljanja i tumačenja podataka čini projekat LifeLog mogućim i verovatno neizbežnim.