Kompanije kao što su Google, Facebook i Amazon krše našu privatnost da bi nam prikazivali relevantne oglase. Zašto onda njihovi oglasi promašuju cilj? Hakeri krše našu privatnost kada upadaju u kompanije sa kojima poslujemo. Vlade krše našu privatnost kada sprovode masovni nadzor или industrijsku špijunažu.
I kompanije kao što su Google, Facebook i Amazon krše našu privatnost kada prikupljaju naše lične podatke i prate naše online i ofline aktivnosti i koriste za kontekstualne oglase i sadržaj.
Ironično, od ove tri glavne kategorije kršenja privatnosti, ljudi se uglavnom najviše ljute na treću. Ljudi su uglavnom zabrinuti zbog povrede privatnosti. Ali se može reći da, u većini slučajeva, takva povreda ne postoji. Zaista je filozofsko pitanje da li je vaša privatnost prekršena ako vaše podatke ne vidi nijedno ljudsko biće.
Problem nije u tome što smo predali sve svoje lične podatke. Problem je u tome smo ih se odrekli ni za šta.
Na primer, ako kupim novčanik, mesecima posle toga vidim na stotine oglasa za novčanike – jedinu stvar koja mi nikako više ne treba.
Facebook izgleda dobro, dok ne saznate da vam uskraćuje obaveštenja. Evo nešto da probate: Izaberite nekog bliskog člana porodice za koga znate da je na Facebook -u i pogledajte njegovu stranicu. Primetićete dosta poruka koje nikada niste videli – one koje algoritmi Facebook -a filtriraju prema vama. Da li su uradili dobar posao? Da li su pogodili koje poruke ste hteli da vidite? Ili su filtrirali kao „šum“ baš one poruke koje ste vi želeli da vidite? Sada uporedite to sa postovima koji su vama isporučeni na Facebook . Zapanjujuće, zar ne?
Izvor: IT WORLD