Deepfake tehnologija nije poštedela ni geografiju. Nova studija tu tehniku naziva „lažnim predstavljanjem lokacije“ (engl. location spoofing). Istraživanja pokazuju da bi „deepfake geografija“, odnosno, vrlo realistične, ali lažne slike stvarnih mesta, mogle da postanu sve veći problem.
Na primer, u jednom slučaju, na satelitskom snimku, vatra u Central parku prikazana je kao stub dima koji se širi dalje od plamena. U drugom, živopisna svetla u noći u Divaliju u Indiji, koja se vide iz svemira, izgledaju kao vatrometi koji se šire po celoj teritoriji države. Obe slike ilustruju ono što nova studija naziva „lažnim predstavljanjem lokacije“. Fotografije – koje su napravili različiti ljudi u različite svrhe – su, u stvari, lažne, ali izgledaju kao prave slike stvarnih mesta.
Dakle, koristeći satelitske fotografije dva grada i oslanjajući se na metode korišćene za manipulisanje video i audio datotekama, tim istraživača je krenuo da identifikuje nove načine otkrivanja lažnih satelitskih fotografija, upozori na opasnosti falsifikovanih geoprostornih podataka i iskoristi sistem provere geografskih činjenica. Ovde ne mislimo na tehniku photoshop, jer podaci koji se prikazuju izgledaju neverovatno realno. Tehnike koje se koriste za lažiranje satelitskih snimaka su prilično razvijene, dakle, potrebno je razviti strategije koje bi ljudima omogućile da takve fotografije prepoznaju.
Unošenje lažnih podataka na mapu
Unošenje nepostojećih lokacija i drugih netačnih podataka deo su izrade mapa od davnina. To se dešava jednim delom zbog same prirode prebacivanja lokacija iz stvarnog života na mapu, jer nijedna mapa ne može da zabeleži mesto tačno onakvo kakvo jeste. Ipak, postoje i neki netačni podaci na mapama koje su njihovi autori namerno uneli. Izraz „gradovi od papira“ opisuje diskretno postavljene lažne gradove, planine, reke или druge karakteristike na mapi kako bi se sprečilo kršenje autorskih prava.
Jedan neviniji i naivniji primer takvog lažiranja je zvanična karta autoputa Ministarstva saobraćaja Mičigena iz sedamdesetih godina na kojoj su bili prikazani izmišljeni gradovi Beatosu i Goblu, jer je tadašnji šef odeljenja želeo je da se zahvali i spomene svoj fakultet, istovremeno štiteći autorska prava mape. Međutim, s obzirom na to da se sve više koriste geografski informacioni sistemi, kao što su Google Earth i drugi satelitski sistemi koji snimaju površinu Zemlje, lažno predstavljanje lokacije podrazumeva mnogo veću preciznost i verodostojnost, kažu istraživači, što dovodi do mnogo rizičnijih i opasnijih situacija. Direktor Nacionalne geoprostorne obaveštajne agencije, organizacije zadužene za snabdevanje mapama i analizom satelitskih snimaka za američko Ministarstvo odbrane, je 2019. godine, nagovestio da satelitski snimci koji su izmenjeni uz pomoć veštačke inteligencije mogu da predstavljaju ozbiljnu pretnju nacionalnoj bezbednosti.
Takoma, Sijetl, Peking
Da bi proučili kako satelitske slike mogu da se lažiraju, stručnjaci su se okrenuli okviru veštačke inteligencije koji je korišćen u manipulisanju drugim vrstama digitalnih datoteka. Kada se primeni na oblast izrade mapa, algoritam u suštini uči karakteristike satelitskih snimaka iz urbanog područja, a zatim generiše lažnu sliku prebacivanjem naučenih karakteristika satelitske slike na drugu osnovnu mapu, što je slično postupku pri kome već dobro poznati filteri fotografija mogu da mapiraju crte ljudskog lica na glavu mačke.
Istraživači su, zatim, kombinovali mape i satelitske snimke iz tri grada – Takome, Sijetla i Pekinga – da bi uporedili karakteristike i stvorili nove slike jednog grada, izvučene iz karakteristika druga dva. Odredili su da im Takoma bude grad na „osnovnoj mapi“, a onda su ispitali kako se geografske karakteristike i urbane strukture Sijetla (čija je topografija i prostorni raspored sličan Takomi) i Pekinga (koji se potpuno razlikuje) mogu iskoristiti da bi se stvorile lažne fotografije Takome.
Da li bi „lažno predstavljanje lokacije“ moglo da bude korisno?
Neke simulacije satelitskih slika mogu da budu korisne, posebno kada predstavljaju geografska područja tokom određenog vremenskog perioda da bi, recimo, mogli da shvatimo kako su se širila urbana područja или kakav uticaj su imale klimatske promene. Možda postoji lokacija za koju ne postoje slike tokom određenog vremenskog perioda u prošlosti или u predviđanju budućnosti, pa bi stvaranje novih slika na osnovu postojećih – i njihovo jasno identifikovanje kao simulacije – moglo da popuni praznine i pomogne obezbeđivanju određene perspektive.
Cilj studije nije bio da pokaže da je moguće falsifikovati geoprostorne podatke. Autori studije se nadaju da će naučiti kako da otkriju lažne slike kako bi geografi mogli da počnu da razvijaju alate za proveru podataka, slične današnjim službama za proveru činjenica. Kako tehnologija nastavlja da se razvija, studija ima za cilj da podstakne sveobuhvatnije razumevanje geografskih podataka i informacija, tako da možemo lakše da shvatimo pitanje apsolutne pouzdanosti satelitskih snimaka или drugih geoprostornih podataka. Takođe, studija želi da podstakne razmišljanje orijentisano ka budućnosti da bi mogle da se preduzmu mere protiv lažiranja fotografija kada je to potrebno.