Neki brendovi su toliko poznati da jednostavno zaboravimo da iza tih legendarnih naziva, zapravo, stoje stvarni ljudi. Danas je Hewlett-Packard međunarodna kompanija koja vredi više milijardi dolara i ima 21,9 procenata udela na tržištu računara, zbog čega je drugi najveći prodavac na svetu posle Lenova. Međutim, kada su Vilijam Hjulit i Dejvid Pakard pokrenuli kompaniju, 1939. godine, počeci su bili mnogo skromniji.
Hjulit i Pakard su se upoznali na Univerzitetu Stanford tridesetih godina prošlog veka dok su studirali elektrotehniku. Pre nego što su diplomirali, razgovarali su o osnivanju kompanije za proizvodnju instrumenata za radio, što je bila nova i zadivljujuća tehnologija u to vreme. Profesor Fred Terman, šef Odseka za elektrotehniku na Stanfordu i njihov mentor, savetovao ih je da bi bilo bolje da prvo steknu malo iskustva. Nakon diplomiranja, Pakard je počeo da radi u kompaniji General Electric, dok je Hjulit magistrirao na MIT-u pre nego što je dobio posao u kompaniji Jensen Radio Manufacturing Company.
Nedugo potom, njih dvojica su odlučili da razmotre prvobitni plan i osnuju zajedničku kompaniju. Prvi zvanični sastanak održan je 1937. godine, na kojem su planirali da osnuju firmu pod nazivom The Engineering Service Company, koja bi se prvenstveno bavila projektovanjem i proizvodnjom elektronike. Kasnije su se, ipak, opredelili za naziv Hewlett-Packard. Hjulit je ima tu čas da bacanjem novčića odluči o nazivu kompanije. Sve ostalo nam je svima dobro poznato.
Silicijumska dolina je počela u njihovoj garaži
Iznajmili su kuću na Adison aveniji u Palo Altu, u Kaliforniji, 1938. godine. Pakard i njegova supruga Lusil iznajmili su prvi sprat, gazdarica je živela na drugom spratu, a Bil Hjulit je spavao u maloj šupi u bašti. Pored kuće se nalazila i garaža u koju je mogao da stane jedan automobil. Ubrzo je postala njihova radionica. Garaža sada predstavlja registrovanu gradsku znamenitost u Kaliforniji. Na njoj se nalazi ploča na kojoj piše RODNO MESTO SILICIJUMSKE DOLINE, što je nadimak koji se pojavio sedamdesetih godina prošlog veka.
Prvi proizvod kompanije bio je audio-oscilator, instrument koji se koristi za testiranje audio-opreme. Dobio je naziv HP200A, koji neodoljivo podseća na serijski broj, jer su želeli da kupci veruju da imaju kompletan asortiman proizvoda.
HP200A je bio izložen na nekoj konferenciji, gde je izazvao veliko interesovanje, uglavnom zbog toga što je prvobitno koštao 54,40 dolara, što je skoro četvrtina cene koju je imao njihov najbliži konkurent. Jedan od njihovih najranijih klijenata bila je Diznijeva korporacija, koja je želela malo modifikovanu verziju oscilatora. Kompanija Dizni je kupila osam HP200B da bi testirala audio-opremu za prve projekcije filma Fantazija, 1940. godine. Dejvid Pakard je želeo da umanji značaj te rane prodaje. U svojoj knjizi The HP Way, piše: „Pričalo se da bismo prestali da poslujemo da nismo ugovorili prodaju da Diznijem. Ipak, činjenica je da smo Bil i ja čvrsto odlučili da nastavimo rad u našoj kompaniji bez obzira na ugovorenu prodaju Dizniju.”
Napravili su prvi personalni računar na svetu
Posle nekoliko godina, Hjulit i Pakard su se iselili iz garaže i uspešno tržištu ponudili čitav asortiman opreme i postali vodeći proizvođači elektronskih mernih instrumenata, kao što su generatori signala, voltmetri i audio-oscilatori.
Kompanija je, 1966. godine, proizvela svoj prvi računar HP2116A. Bio je toliko moćan da je mogao da se koristi na prekookeanskim istraživačkim brodovima. Računar HP9100A, koji se pojavio 1968. godine, u potpunosti je promenio svet računara. Iako se prodavao kao stoni kalkulator, u stvari je bio prvi računar na svetu. Termin personalni računar je korišćen u nekim od reklama. Kompanija je odlučila da ga plasira kao programabilni kalkulator jer je termin računar bio povezan sa mnogo većim hardverom nego što je imao spomenuti stoni kalkulator. Bil Hjulit je rekao: „Da smo ga nazvali računarom, računarski stručnjaci ga svakako ne bi kupili, jer nije nimalo ličio na računare kompanije IBM“.
Spomenuti računar je koštao 4.900 dolara (što bi danas bilo oko 45.000 dolara), ali i dalje je bio namenjen preduzećima, a ne pojedinačnim klijentima.
Uneli su računare u domove ljudi
Prvi proizvod kompanije namenjen pojedinačnim kupcima bio je HP-35 Scientific Calculator koji se pojavio 1972.godine. Bio je i prvi proizvod te vrste, dakle, naučni kalkulator, i mogao je da rešava trigonometrijske, logaritamske i eksponencijalne funkcije i zamenio je ručne pomoćne alate koje su inženjeri i naučnici ranije koristili. Koštao je 395 dolara (što bi bilo danas više od 3.000 dolara), a istraživanje tržišta je pokazalo da da se nikada neće prodati zbog visoke cene. Ipak, uspeh je bio trenutan. Bil Hjulit je rekao: „Mislili smo da bismo bili na pozitivnoj nuli ako bismo prve godine mogli da prodamo 10.000 kalkulatora. Prodali smo ih 100.000.“ Kompanija je u nekoliko narednih godina razvila sopstveni asortiman naučnih kalkulatora i uvela je funkcije programiranja i skladištenje na magnetnoj kartici.
Stoni računari za kućnu upotrebu bili su sledeća revolucionarna prekretnica. Personalni računari kompanije Hewlett-Packard, počevši od HP85 koji se pojavio 1980. godine, pokrenuli su proizvodnju kućnih računara tako što su proizvodili i nudili tržištu stone računare po relativno pristupačnoj ceni. Originalna memorija od 16K RAM je povećana na 128K RAM do trenutka kada je HP-87XM pušten u prodaju 1983. godine. Hewlett-Packard računari u osamdesetim godinama prošlog veka su u početku imali kasete za skladištenje, a flopi diskovi su predstavljeni 1983. godine.
Kompanija je sada poznata po proizvodnji štampača. Međutim, prvi inkjet ili mlazni štampač se pojavio tek 1984. godine i odmah osvojio sve korisnike, jer je bio tiši, jeftiniji i kvalitetniji od matričnih štampača.
Hjulit i Pakard su često bili korak ispred svojih konkurenata. Pakard je 1986. godine odlučio da registruje naziv domena HP.com. Bio je to tek deveti internet .com domen registrovan u to vreme, pošto tih godina internet nije još bio dostupan svima.
Klutura njihove kompanije bila je ispred svog vremena
Iako Bil Hjulit i Dejvid Pakard nisu bili lično uključeni u svaki proizvod koji je kompanija ponudila tržištu, aktivno su učestvovali u radu kompanije tokom osamdesetih i devedesetih. Hjulit je bio izvršni direktor do 1978. godine i potpredsednik odbora do 1987. godine, posle čega je dobio titulu direktor emeritus. Umro je 2001. godine. Pakard je bio izvršni direktor do 1968. godine, kada je napustio kompaniju da bi nastavio karijeru u politici. Bio je zamenik ministra odbrane od 1969. do 1971. godine, pod predsednikom Ričardom Niksonom. Nakon toga se vratio u kompaniju i bio je predsednik odbora do penzionisanja 1993. godine. Tri godine kasnije je preminuo.
Nasleđe koje su Hjulit i Pakard ostavili obuhvata ne samo tehnološka otkrića, već i pionirsku kulturu njihove kompanije, U knjizi The HP Way ističe se da se kompanija svesrdno bavila podsticanjem napredovanja karijera svojih zaposlenih i bila je posvećena stalnim napredovanjem pre nego ostvarivanjem zarade. Njih dvojica su uveli šeme podele profita, zdravstveno osiguranje i kancelarije otvorenog tipa mnogo pre nego što je sve to postalo standard u preduzećima.
Njihovo nasleđe živi i danas
Obojica su bili iskreni filantropi, osnovali su Fondaciju Vilijam i Flora Hjulit i Fondaciju Dejvid i Lusil Pakard. Zajedno su donirali stotine miliona dolara univerzitetima, školama, muzejima i neprofitnom okeanografskom istraživačkom centru. Obojica su takođe dala značajne donacije Univerzitetu Stanford u znak priznanja za ključnu ulogu koju je odigrao u njihovom uspehu.
Kompanija se možda promenila od dana kad je osnovana, ali sve što Hewlett-Packard radi danas je direktan rezultat napora dvojice ambicioznih ljudi koji su pravili oscilatore u iznajmljenoj garaži. Oni su podstakli mnoge tehnološke divove koji su se pojavili posle njih i bili njihovi mentori. Kad je Stiv Džobs imao dvanaest godina, pozvao je Bila Hjulita da bi ga zamolio da mu nabavi neke delove za školski projekat. Pošto je Hjulita oduševio dečakov entuzijazam, dao mu je posao preko leta u kompaniji.
I Stiv Voznijak je radio u kompaniji sedamdesetih godina na dizajniranju kalkulatora. Dok je bio tamo, razvio je prvi Apple računar i ponudio prava kompaniji, koji je to odbila. To je još jedan dokaz da čak i veliki umovi koji stoje iz kompanije Hewlitt-Packard ponekad mogu da pogreše. Priča se da je Hjulit nekoliko godina posle toga prokomentarisao propuštenu priliku rečima: „Ne možete uvek da dobijate. Ponekad morate i da izgubite.“