Prema nedavnim istraživanjima, odrasli, različitih starosnih grupa, sve više se susreću sa problemima u čitanju, osnovnim matematičkim veštinama i u veštinama rešavanja problema. Šta ili koga bismo mogli da okrivimo za takvo stanje?
Nedavno se mnogo govorilo o tome kako su mladi ljudi danas manje inteligentni i kako im je mozak zakržljao zbog kratkih video-sadržaja (engl. reels) koji su sastavni deo TikToka i Instagrama i kako ne mogu da sastave smislenu rečenicu bez pomoći ChatGPT-a ili da prođu kroz bilo koju knjigu ako nije romantični roman koji sadrži obilje seksualnih scena i ima poglavlja koja su dugačka tek jednu ili dve strane. Ipak, ima i nekih dobrih vesti (recimo), ili bar vesti koje bi mogle da priguše preterano nervoznu samouverenost milenijalaca, generacije X, bumera i bilo koje druge generacije. Ispostavilo se da i svi drugi postaju gluplji.
Ne možemo da tvrdimo da se ljudi rađaju manje pametni, i pritom treba napomenuti da ne postoji jedinstven način merenja inteligencije, što bi se moglo podvesti pod eugenički stav. Nedavno se u jednom izuzetno cenjenom časopisu pojavio članak u kojem je analizirano više studija iz celog sveta, prema kojima se suočavamo sa strmoglavim padom sposobnosti „prosečne osobe da rasuđuje i rešava probleme sa kojima se prethodno nije susrela“. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), kao forum bogatih zemalja sa najvišim prihodima i koje se nalaze na globalnom severu, otkriva da su petnaestogodišnjaci dostigli vrhunac u veštinama čitanja, rešavanja matematičkih zadataka i naučnim veštinama 2012. godine, a da su rezultati testova od tada sve slabiji. Prema godišnjoj studiji organizacije Monitoring the Future, broj osamnaestogodišnjaka koji prijavljuju poteškoće u razmišljanju, koncentraciji i učenju novih stvari, a koji se nije menjao tokom poslednje decenije prošlog i prve decenije ovog veka, dramatično raste posle 2010. Ovde treba da istaknemo i to da se spomenute tendencije pojavljuju u svim generacijama. Naime, podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj takođe pokazuju da se odrasli svih starosnih grupa sve više bore sa rasuđivanjem, računanjem i rešavanjem problema, a posebno je upadljiv pad pismenosti.
Utvrđivanje razloga za pojavu takvih tendencija se razlikuju od jedne države do druge. Na primer, Sjedinjene Države, gde je nivo nejednakosti izuzetno visok, a finansiranje javnog obrazovanja izuzetno slabo, doživljavaju oštriji pad nego, recimo, Finska.
Ipak, u ovom trenutku bi trebalo da se osvrnemo i na tehnologiju pametnih telefona koja u tom domenu igra značajnu ulogu skoro u svim državama. Napisano je mnogo studija u poslednje vreme koje pokazuju da korišćenje interneta skraćuje raspon pažnje, utiče na pamćenje, pa čak dovodi i do zakržljavanja mozga, a čini se da većina nas to razume instinktivno. Ipak, neki ljudi se ne slažu sa tvrdnjom da deset sati provedenih pred ekranom mobilnog telefona može loše da utiče na naše mentalne sposobnosti. Sva je sreća da su u manjini.
Što više koristimo mobilne telefone, to manje čitamo knjige i novine, a umesto toga se okrećemo objavama na društvenim mrežama i video-sadržajima. Međutim, čak i tad se mučimo da se usredsredimo. Netflix, recimo, sada upućuje autore da, dok pišu scenarije, uvek imaju na umu mogućnost da će gledaoci pregledati „drugi ekran“ zbog čega će uvek zahtevati dodatno objašnjenje onoga što gledaju. Ne morate da budete profesor književnosti da biste se zabrinuli zbog takvog stanja. Dakle, sa smanjenjem naše sposobnost čitanja i kritičkog razmišljanja, podložniji smo manipulacijama bilo koje vrste. Promišljena i dobro informisana javnost predstavlja pretnju autoritarnim režimima, dok lakovernost koja se razvija kroz preterano korišćenje društvenih mreža lak je plen za ista ta društva.
Uzrok problema koje smo naveli nije toliko sam internet, koliko poseban način na koji je danas organizovan. Gledamo bezbrojne fidove i pod neprestanom smo baražnom vatrom sadržaja koji nam se prikazuje, a ne onog kojeg aktivno tražimo. To dovodi do promene ponašanja, odnosno, umesto da budemo okrenuti sebi i svojim interesovanjima, pristajemo da budemo pasivni potrošači u kontekstu koji se neprestano menja. Možda u svemu tome ima i nečeg dobrog. U interesu je kompanija koje kontrolišu internet da ga učine takvim da se lako „navučemo“ na njega, ali možda bi neko mogao da napravi neku drugačiju verziju interneta, onu koja nam neće „spržiti“ mozak i koja nam neće oteti svu pažnju zarad profita. Ne bi trebalo dalje da se pretvaramo da taj problem pogađa samo mlađe od 25 godina, kao da starije generacije provode slobodno vreme čitajući Hajdegera i da uopšte ne gledaju kratke video-sadržaje na Instagramu, kao svi ostali, dok sede u javnom prevozu.