Čovek još od davnina pokušava da oponaša prirodu posmatrajući kretanja čoveka i životinja. Industrijska revolucija i pronalazak struje omogućili su korišćenje složenijih mehaničkih delova što je ubrzalo razvoj robotike. Roboti su vremenom postajali manji i korisniji, pa su sada nezamenljivi u industriji i kritičnim situacijama.
Leonardov mehanički vitez
Leonardov mehanički vitez je prvi dokumentovani humanoidni automat, koji je dizajnirao Leonardno da Vinči 1495. godine. Skice su pronađene u Leonardovoj svesci zajedno sa skicama mehaničkih ptica i insekata koje je autor dizajnirao pokušavajući da imitira prirodu. Nije potpuno jasno da li je Leonardo uspeo da završi svoj projekat robota-viteza, ali su skorije rekonstrukcije pokazale da je robot po nacrtu bio završen i funkcionalan.
Prema nacrtu, robot je bio odeven u nemačko-italijanski oklop iz kraja 15. veka. Bio je u stanju da vrši čovekolike pokrete, kao što su da ustane i sedne, podigne vizir, nezavisno pomera ruke, glavu i vilicu koja je bila anatomski ispravna. Za pokretanje robota koristio se složeni sistem kablova i koturova. Ovaj projekat je deo Leonardovog istraživanja o “zakonima proporcije“ koje su opisane u Vitruvijevom čoveku.
Patka koja vari
Patka koja vari je automat u obliku patke koji je dizajnirao Žak de Vokanson 1739. godine. Automat je mogao da jede i vari hranu, izbacuje otpat i maše krilima. Prilikom ovih procesa nije dolazilo do stvarnog varenja hrane, već bi se pojedena hrana smeštala u jednu posudu, dok bi se iz druge posude izbacivao otpad koji je bio unapred uskladišten. Autor se nadao da će nekad u budućnosti biti dizajniran automat koji će vršiti stvarno varenje hrane. Originalni primerak Patke koja vari uništen je u požaru koje je zadesio muzej 1879. godine.
Karakuri
Karakuri su tradicionalne japanske lutke proizvođene između 17. i 19. veka korišćene primarno u svrhu zabave. Najčešći su bili modeli korišćeni u pozorištima, domovima i religioznim festivalima.
Danas se uglavnom može naići na model koji služi čaj. Kada mu se u ruke stavi stavi šolja čaja, ovaj robot započinje kretanje unapred za predefinisanu dužinu, zatim se zaustavi i pokloni. To je znak da se šolja može skloniti. Kada mu se prazna šoljica vrati u ruke, robot se okrene i vrati odakle je došao. Za kretanje koristi točkove, dok pomeranjem stopala simulira ljudsko kretanje. Za pokretanje se koristi uvijena opruga od kitove kosti, a pokreti su kontrolisani sistemom poluga.
Automati Žak-Droza
Pjer Žak-Droz je između 1768. i 1774. godine konstruisao tri mala automata, muzičarku, crtača i pisca, kao reklamu kako bi poboljšali prodaju svojih satova. Sva tri automata su i dalje funkcionalna i nalaze se u Muzeju umetnosti i istorije u švajcarskom gradu Nešatelu.
Muzičarka je lutka koja svira orgulje stvarnim pritiskanjem tastera (muzika nije unapred snimljena). Dok svira vidljivo je pomeranje njenih grudi kojim se simulira disanje, a pomerajima glave i očiju prati kretanje svojih prstiju.
Crtač je dečak koji može da nacrta četiri različita crteža: portret Luja XV, kraljevski par, psa sa naptpisom “Mon toutou” (“moja kuca”) i crtež Kupidona u kočijama koje vuče leptir. Ovaj automat koristi sistem koturova za pomeranje ruke u dve dimenzije i podizanje olovke. Takođe, crtač se pomalo pomera na stolici a s vremena na vreme dune u olovku kako bi je očistio od prašine.
Crtač je automat koji može da se programira da ispiše proizvoljan tekst dužine do 40 karaktera koristeći guščje pero i mastilo. Koristi sistem sličan sistemu koji koristi crtač i povremeno umoči pero u mastilo, a pokretom zgloba otrese višak mastila kako bi sprečio prosipanje. Pokretima glavom i očiju prati pero i tekst koji je ispisan.
Teslin “Automaton“
Nikola Tesla je 1898. godine ispred Medison Skver Gardena prezentovao svoj novi izum koji je nazvao “automaton“. To je bio brod upravljan na daljinu, što je ujedno bio i prvi primer daljinskog upravljanja, a sami detalji su bili sakriveni zbog Tesline bojazni da bi mogli biti ukradeni kao što se to već dešavalo sa nekim njegovim prethodnim izumima. Za ovu svrhu je osmislio uređaj koji može da kodira i dekodira radio signale na brodu i donosi odluke na osnovu njih: logičku kapiju. Otkriće logičke kasnije doprinelo je i razvoju daljinski upravljanih vojnih oružja, robotskoj industriji, bežičnoj industriji i radio industriji.
Robot i Robotika
Reč robot je po prvi put upotrebljena u drami „Rosumovi univerzalni roboti“ koju je napisao češki pisac Karel Čapek, 1920. godine, a nastala je od slovenske reči „robota“ – rad, radnik. Radnja drame počinje u fabrici koja proizvodi veštačke ljude – robote, slične današnjoj ideji androida.
Pojam robotika se pojavljuje prvi put u kratkoj naučno-fantastičnoj priči „Lažov“ Isaka Asimova. Norbert Viner je 1848. godine formulisao osnove kibernetike kao naučnu studiju kontrolisanja i komunikacije između mašina.
Unimate
Prvi industrijski robot je Unimate koji je 1961. godine instaliran na montažnoj traci u fabrici General Motorsa. Unimate je preuzeo na sebe posao prenošenja livenih delova automobila i njihovo varenje sa šasijom automobila, što je bio veoma opasan posao po ljude zbog gasova koji su se oslobađali prilikom toga. Robot se sastojao od računara koji je upravljao rukom, dok se program za upravljanje čuvao u magnetnoj memoriji.
Beogradska šaka
Profesor Rajko Tomović je 1963. godine na Institutu Mihajlo Pupin razvio prvu protetičku šaku sa pet prstiju na svetu, a svoj rad je opisao u patentu US 613809. Šaka je imala senzore dodira, a mogućnosti hvatanja su joj bile uporedive sa današnjim. Proizvedeno je 50-ak ovakvih šaka koje su bile ugrađene pacijentima.
Zaključak
Roboti su zbog svojih mogućnosti uspešno zamenili čoveka u obavljanju teških i opasnih opasnosti. Pomažu čoveku da brže gradi, pri gašenju požara ili transportu ranjenika u ratu. Uspešno istražuju Marsa i možda nam tako dobavljaju informacije koje će jednog dana omogućiti ljudsko naseljivanje udaljenih planeta. Ipak treba biti obazriv i ne ignorisati kritike naučnika o prebrzom razvoju robotike i veštačke inteligencije i bojazni da će roboti u jednom trenutku postati pretnja čovečanstvu.
Autor: Nikola Smiljković