U isto vreme kad su univerzitetske i istraživačke zajednice pravile mreže u naučne svrhe, bilo je takođe na drugim mestima mnogo paralelnih aktivnosti na izradi mreža računara.
Mnogo hakera na zapadnoj obali pripadalo je klubu računara domaće izrade (Homebrew Computer Club), koji je osnovao Li Felzenstejn (Lee Felsenstein). Li je u stvari počeo da umrežava računare pre nego što je razvijen PC, i to u njegovom projektu Community Memory krajem 1970-ih. Taj sistem je imao glupe terminale (računarske ekrane sa tastaturama povezane na jedan veliki računar koji je vršio obradu). Oni su se postavljali u servise za pranje veša, u prodavnicu Whole Earth Access i u društvene centre u San Francisku. U ovoj mreži su korišćene trajne veze na geografski ograničenom području, a ne još telefonske linije i modemi.
Prvu javnu oglasnu tablu koja je koristila PC-je i modeme napisali su Vord Kristensen (Ward Christensen) i Rendi Sus (Randy Seuss) u Čikagu godine 1978. za rane amaterske računare. Negde oko 1984. počele su da se koriste prve oglasne table koje su koristile operativni sistem IBM (Bill Gates/Microsoft) i operativni sistem Apple. Među njima je najpopularnija tabla bila FidoNet.
U to vreme su tehnologije za Internet postojale samo na računarskom operativnom sistemu UNIX, koji nije bio dostupan na personalnim računarima. Komad softvera po imenu ufgate, koji je napravio Tim Pozar, bio je jedan od prvih mostova koji je svet Fidonet-a povezao sa svetom Interneta. U alternativnom pristupu koji su preduzeli Skot Vajkart (Scott Weikart) i Stiv Fram (Steve Fram) za udruženje za napredne komunikacije (Association for Progressive Communications) planirano je da se UNIX omogući na specijalnim jeftinim PC-jima u jednoj distribuiranoj mreži.
U polju umrežavanja zajednica rani sistemi su bili: PEN (Public Electronic Network) u Santa Moniki, WELL (Whole Earth ‘Lectronic Link) u području zaliva u San Francisku, Big Sky Telegraph, i niz malih preduzeća sa povezanim univerzitetima, oglasne table zajednica, mreže umetnika, penzionerski klubovi, ženske mreže itd. ..
Postepeno, krajem 1980-tih, ove mreže su počele da se priključuju Internetu radi mogućnosti povezivanja i usvojile su standard TCP/IP. Sada su se spojile mreže PC-ja i akademske mreže, i nastala je platforma za ubrzani globalni razvoj.
Do 1989-e, mnoge nove društvene mreže su pristupile udruženju Electronic Networkers Association, koje je prethodilo društvu Internet Society kao udruženju graditelja mreža. Na sastanku u San Francisku 1989-e, bilo je mnogo aktivnosti, a pojavile su se i neke ključne reči – povezivost i interoperabilnost. Ne iznenađuje, s obzirom na hipi kulturu Kalifornije u to vreme, da su vizije za te nove mreže uključivale mir, ljubav, radost, globalno selo Maršala MakLuana (Marshall McLuhan – predvideo WWW skoro trideset godina pre nego što je izmišljen), kancelarije bez papira, elektronsku demokratiju, a verovatno i matičnu stranu Timotija Lirija(Timothy Leary – zastupao upotrebu LSD-a u psihijatriji, postavio jednu od prvih Web prezentacija). Međutim, počelo je da se oseća i prisustvo novih velikih igrača kao što je AOL (America on Line) i sve je očiglednije bilo da će budućnost biti komercijalnija. Moć cveća (Flower power – hipi filozofija) ustuknula je pred komunikacionim protokolima, a Silikonska dolina (Silicon Valley) je sve više rasla.
Javna elekronska mreža PEN (Public Electronic Network) u Santa Moniki, bi mogla da zahteva titulu kao prva mreža lokalne uprave bez obzira na dimenzije. U organizaciji lokalnog veća, zamišljena je kao sredstvo kojim će građani održavati kontakt sa lokalnom upravom. Njena ponuda je obuhvatala obrasce, pristup katalogu biblioteke, informacije o gradu i o veću, i besplatnu elektronsku poštu.
Mreža PEN je pokrenuta februara 1989, a već do jula 1991. je imala 3.500 korisnika. Jedna od priča kojima je PEN dokazivao prednosti svog sistema bilo je dogovaranje sa beskućnicima u Santa Moniki. Lokalno veće je donelo odluku da bi bilo dobro pitati beskućnike šta bi gradska uprava mogla da uradi za njih. Beskućnici su odgovarali elektronskom poštom i izneli jednostavne potrebe – tuševi, mogućnost pranja veša, i kasete. Santa Monika, grad sa 96000 stanovnika u ono vreme, bio je u stanju da to prihvati i obezbedi neko osnovno dostojanstvo za beskućnike – a troškovi nisu bili preterani. To je verovatno prvi primer elektronske demokratije na delu.
U međuvremenu, u akademskom i istraživačkom svetu, bilo je mnogo drugih koji su želeli da koriste rastuću mrežu ali nisu mogli zbog vojne kontrole nad Arpanetom. Računarski naučnici na univerzitetima koji nisu imali ugovore sa ministarstvom odbrane su iz nacionalne fondacije za nauku (National Science Foundation) dobili sredstva za osnivanje mreže računarskih nauka CSNet (Computer Science Network). Drugi profesori i studenti koji nisu bili računarski naučnici takođe su počeli da pokazuju interes, pa je ta mreža uskoro postala poznata kao mreža računarstva i nauke „Computer and Science Network“. Međutim, u prvim danima je na većini univerziteta samo mali broj profesora i studenata koristilo Internet. U akademskim krugovima se tek devedesetih godina dvadesetog veka javio primetniji prodor Interneta.
Zbog straha od hakera, ministarstvo odbrane je napravilo zasebnu mrežu, MILNet, godine 1982. Sredinom 1980-ih, ARPANET je bio prevaziđen. Ulogu povezivanja univerzitetskih i istraživačkih mreža preuzeo je CSNet, koji je kasnije postao NSF (ili mreža nacionalne fondacije za nauku).
Mreža NSFnet će postati američka kičma za globalnu mrežu poznatu kao Internet i vodeća snaga na počecima njegovog uvođenja. Već 1989. je ARPANet nestao, ali je Information Superhighway već bila na pomolu.