U poslednjih nekoliko godina 3D je postao sastavni deo našeg svakodnevnog života. Počev od filmova i igrica za računare, skoro svaki ekran u kući biće za oko godinu dana osposobljen za 3D, čak i ako odlučite da se ne prikazuje nikakav 3D sadržaj na njemu.
Ali na 3D nije tako lako da se naviknemo kao, recimo, na surruond zvučni sistem ili da pređemo sa 4:3 na vajdskrin. Zašto je to tako? Pa, to je komplikovano, ali vredi odvojiti vreme da se shvati. Štaviše, kao i bilo koja druga nova tehnologija, 3D nije bez potencijalnih rizika i, naravno, studije će morati da utvrde dugoročne efekte njegove upotrebe, ako postoje. Za sada, treba da bude dovoljno da se ljudi obaveste o principima rada i donesu sopstvenu odluku.
U slučaju da niste upoznati sa načinom 3D rada, postoji nekoliko glavnih tačaka koje vredi imati u vidu.
Prvo zatvorite jedno oko i gledajte na drugo, zatim obrnite situaciju, pa se vratite na prvobitnu. Mora da ste primetili da stvari nisu iste, tj. da se menjaju od situacije do situacije. Ovo je, naravno, zbog toga što su nam oči razmaknute nekoliko centimetara, a to se zove interokularno rastojanje, i ono varira od osobe do osobe. Imajte na umu da kada pogledate nešto blizu, stvari počinju da se dupliraju u pozadni. Isto se dešava kad pokušate da pogledate svoj nos. To je zato što je objekat koji želimo da fakusiramo veoma blizu i onda dolazi do dupliranja pozadine. Ovo se zove konvergencija i stvara neku vrstu X, gde je centar iksa ono na šta se fokusiramo. Verovatno vam je odranije poznat ovaj dijagram:
Predmeti u centru iksa poravnati su na istim mestima na mrežnjači, ali zbog interokularnog razmaka stvari ispred i iza tog iksa pogađaju različite tačke na mrežnjači, i to rezultuje dupliranjem slike. Možete videti kroz dvostruku sliku, jer ono što je blokirano za jedno oko, za drugo nije, samo što je sa malo drugačije tačke gledišta.
Dalje imamo fokus. Vaše oko fokusira objekte drugačije od većine kamera, ali krajnji rezultat je sličan. Pokušajte da gledate u svoj prst na dužinu ruke fokusirajući se na njega, a zatim na nešto što je direktno iza prsta. Očigledno je da se fokus menja – dok ste gledali u prst, pozadina je bila zamagljena i obratno. To ima veze sa optičkim karakteristikama vašeg oka.
Kada su dve slike prikazane na našim mrežnjačama, one ponovo prolaze kroz očni nerv do različitih vizuelnih sistema, gde u realnom vremenu nekoliko oblasti mozga odjednom vrše analizu sirovih podataka. Neke oblasti obrađuju prave linije, neke kretanje, neke obavljaju operacije ,,skraćenim putem“ S, odnosno prepoznaju stvari na osnovu iskustva. Na kraju (posle oko 50 milisekundi) sve ove informacije obrađene su u našoj svesti, i mi smo svesni boje, dubine, pokreta, oblika i jasnih predmeta u okviru našeg vidnog polja. Važno je napomenuti da je vid process koji se uči, i ove oblasti u delu mozga koje su zadužene za vid ,,programirane“su na osnovu iskustva.
Čemu ova priča? Ako želite da razumete 3D tehnologiju, dobro bi bilo da razumete rad glavnog alata koji služi za stvaranje 3D-a.
3D na ekranu
Postoje četiri načina kojima se može postići 3D efekat – uz pomoć Anaglyph naočara (crveno/plave naočare), Polarized 3D naočara , Active-shutter naočara i na način za koji nisu potrebne naočare koji se naziva Parallax barrier.
Anaglyph
Na platno se projektuju dve slike, za svako oko po jedna, koje imaju malu razliku u perspektivi. Svako sočivo na naočarima ima zadatak da određene zrake propusti tako da svako oko vidi drugu sliku. I kada deo mozga koji je zadužen za vid obradi te dve slike, svest opaža 3D sliku.
Ovo je jedan od prvih načina za prikazivanje 3D slike, najjeftiniji od svih načina, ali, s druge strane, ima veliku manu, a to je da se veliki broj boja gubi.
Polarized
Slično kao i u prethodnom slučaju, dve slike se projektuju na platno sa različitim pespektivama, ali sada i sa različitim polaritetima. Na nočarima za polarizovanu 3D sliku nalaze se sočiva koja propuštaju samo jedan polaritet do oka, tako da svako oko vidi jednu polarizovanu sliku. Ljudski mozak obradom ovih dveju slika vidi jednu 3D sliku.
Ove naočare nazivaju se i pasivne naočare i nisu tako skupe. Tehnika polarizovane 3D slike danas je veoma popularna u bioskopima, dok je, s druge strane, veoma teško postići isti efekat na LCD televizoru. Nije da nije nemoguće, ali problem je u tome što je LCD televizor već polarizovan i dotatnom polarizacijom bi se izgubila polovina rezolucije.
Active-shutter
Ovaj način je vrlo jednostavan. Naočare na smenu zatamnjuju jedno od sočiva tako da u jednom trenutku jedno oko vidi trenutnu sliku na ekranu , kao što se može videti na slici, i ta brza smena dovodi do stvaranja 3D efekta. Da bi sve funkcionisalo kako treba, potrebno je sinhronizovati ekran sa naočarima, najčešće preko infrareda, i potrebna je određena hercaža. Za svako oko potrebna je frekvencija od 60 Hz za potamnjivanje sočiva, što znači da je potrebno da televizor radi na 120 Hz.
Active-shutter tehnologija jeste skuplja od prethodnih (oko 100$ za par naočara, plus LCD TV koji podržava ovu tehnologiju), ali je kvalitet slike nemerljivo bolji. Tačnije, kvalitet je isti kao da gledate 2D sliku.
Takođe, ovaj način prikazivanja 3D slike polako zauzima vodeću ulogu u TV industriji. Kompanije kao što su Samsung, LG, Panasonic, Sony, Toshiba i JVC već imaju u prodaji skuplje modele LCD televizora koji podržavaju ovo, ali očekuje se da za nekoliko godina većina televizora ima ovu mogućnost bez obzira da li je kupac želi ili ne.
Parallax barrier
Kod ove tehnologije ekran je ,,ištraftan“, tako da se u svakoj štrafti prikazuje jedan deo jedne slike. U prvoj štrafti nalazi se slika koja je za desno oko, a u drugoj slika za levo i tako naizmenično do kraja slike. Preko ekrana se nalazi filter Parallax barrier, po kome je i tehnologija dobila naziv. Filter se sastoji od niza proreza koji omogućavaju da svako oko vidi tačno onu sliku koja mu je namenjena. Nakon što mozak obradi sliku, postajemo svesni treće dimenzije.
Glavna mana mu je ta što je moguće gledati samo sa jedne pozicije. Ako bismo hteli da omogućimo, na primer, 10 pozicija sa kojih može da se gleda, potrebno nam je 20 slojeva filtera. Druga mana je ta što je na ovim ekranima moguće gledati samo 3D slike, ali kompanije kao što je Sharp potrudile su se da naprave dva filtera, jedan za 2D i drugi za 3D sliku, koje možete uključivati po želji.
Paralax barrier je ušao u komercijalnu proizvodnju, ali u skorije vreme nećemo moći da gledamo 3D televiziju bez odgovarajućih naočara. Naravno, glavni razlog je preskupa izrada i mali broj pozicija sa kojih se može postići odgovarajući efekat.
Saveti
Najmanje jedna osoba od četiri ima problem posle gledanja 3D filma – zamor očiju, mučnina, vrtoglavica ili glavobolja. Iako svesna toga, industrija nastavlja sa masovnom proizvodnjom filmova i igara u 3D tehnologiji. Pojedini producenti smatraju da je to revolucionarna novina još od pojave boje, što je automatski povuklo da vlasnici bioskopa i televizora troše na milijarde dolara u nadogradnju 3D tehnologije. Zato postoje saveti koje bi trebalo da razmotrite pre nego što počnete da koristite ovu tehnologiju.
Prvi je taj da možda pripadate grupi od pet do deset posto ljudi koji nemaju sposobnost dubinskog vida i ne mogu da prate ovu tehnologiju. To je jednostavno ustanoviti – ako vam je muka dok se vozite automobilom, jedan ste od njih.
Drugi savet je da uvek gledate deo slike koji je u fokusu. Sećate se one priče sa prstom i promenom fokusa sa prsta na objekat u pozadni… U tome je glavna stvar. Da bismo veštački napravili dubinu na slici, moramo zamagliti ono što ne želimo da nam bude u fokusu. Tako da, ako pokušavate da se usredsredite na neki objekat koji nije u fokusu, pravite sebi problem jer oko pokušava da ga izoštri, tj. da stavi taj objekat u fokus, i u tome ne uspeva, što dovodi do glavobolje, vrtoglavice ili zamora očiju. Dakle, uvek gledajte isfokusirani deo slike.
Primer
Sledeći savet je da napravite pauzu. Ponašajte se kao i kad gledate televiziju ili dugo koristite računar. Ustanite, prošetajte, budite u dodiru sa stvarnim svetom, odmorite mozak od zavaravanja.
Još jedna mana Active shutter tehnologije jeste ta što lako dovodi do navedenih problema, naročito ako je loša sinhronizacija. Cena za veliki kvalitet 3D efekta mora biti plaćena. S druge strane, ako želite da izbegnete ove probleme, uštedećete par stotina dolara.
I poslednji i najpametniji savet je taj da ne prelazite na 3D tehnologiju sve dok se ne ispitaju posledice dugoročnijeg korišćenja ili dok ne pronađu neku tehnologiju manje štetnu po zdravlje.