Arhitektura mrežnog upravljanja (4.)

6 Mehanizmi upravljanja mrežom

Osnovni mehanizmi upravljanja mrežom su:

• mehanizmi monitoringa,
• mehanizmi instrumentacije i
• mehanizmi konfigurisanja.

6.1 Mehanizmi monitoringa

Monitoring je dobijanje vrednosti karakteristika od kraja do kraja, kao i karakteristika po linku i po elementu. Proces monitoringa uključuje sakupljanje podataka o željenim karakteristikama, procesiranje nekih ili svih podataka, prikazivanje obrađenih podataka i arhiviranje podskupova tih podataka.

Podaci se obično sakupljaju kroz udruživanje (pooling) (aktivnim ispitivanjem mrežnih uređaja), ili monitoringom procesa uključenim u protokole upravljanja mrežom (na primer SNMP) ili proksi servis. Postoji više tehnika za dobijanje tih podataka. Kada su podaci sakupljeni, oni se mogu ali ne moraju odraziti na karakteristike koje želimo da pratimo. Vrednosti nekih karakteristika mogu biti izvedene iz prikupljenih podataka, a druge mogu biti modifikovane (dodate, oduzete, izračunato srednje vreme). To je procesiranje podataka. Skupovi sirovih i procesuiranih podataka moraju biti prikazani korisniku, administratoru ili menadžeru. Postoje različiti načini prikazivanja podataka. U zavisnosti od toga na čemu se prikazuju podaci, mogu se koristiti standardni monitori i monitori za specijalne namene. Postoji nekoliko tehnika za prikazivanje podataka, kao što su logovi i tekstualni prikazi, grafici i grafikoni (statični ili pokretni) i alarmi. Neki podaci mogu biti prikazani kao simboli, kao što je prikazivanje dela mreže pomoću oblačića.

U nekom trenutku tokom tog procesa, neki ili svi podaci se snimaju na nekom od medija ili u sistemu. Ovaj proces može imati više koraka, kao što je:

• primarno skladištenje, skladištenje podataka nakratko, koje se može izvesti na serveru koji upravlja mrežom;
• sekundarno skladištenje, koje predstavlja skupljanje podataka sa više stanica za primarno skladištenje na server za baze u mreži, i
• tercijalno skladištenje, koje je obično trajno i najsporije skladištenje u mreži.

Sekundarno i tercijalno skladištenje obično se nazivaju arhiviranje. Slika 9 prikazuje sve delove procesa koji se javljaju na zasebnim uređajima, ali mogu biti kombinovani i na jednom uređaju.

Slika 9: Elementi procesa praćenja

6.2 Mehanizmi instrumentacije

Instrumentacija je skup alata i uređaja potebnih za praćenje i isprobavanje upravljačkih podataka na mreži. Ti mehanizmi uključuju pristup upravljačkim podacima u mreži preko SNMP, alate za monitoring i direktan pristup. Instrumentacija može biti povezana s praćenjem, procesiranjem i skladištenjem da bi se formirao kompletan upravljački sistem. Alati za praćenje obuhvataju pomoćne alate kao što su ping, tracerout i TCPdump, kao i direktan pristup mehanizmima uključujući telnet, FTP, TFTP i konekcije kroz konzolne portove. U toku razvijanja mrežne upravljačke arhitekture, trebalo bi prikupiti zahteve instrumentacije za svaki tip ili klasu mrežnih uređaja, kao što su prosleđujući elementi (na primer ruteri, svičevi, habovi), prolazni elementi (DSUs, koncentratori, mostovi) i pasivni uređaji koji se koriste za RMON (remote monitoring – daljinsko nadgledanje).

Treba uzeti u obzir da upravljanje arhitekturom mreže mora da obezbedi tačnost, pouzdanost i jednostavnost instrumentacije. Postoji nekoliko načina koji osiguravaju tačnost instrumentacije:

• testiranje i
• preduzimanje alternativnih merenja.

Ako je dostupno laboratorijsko okruženje, mogu se testirati i promeniti neka mrežna ograničenja. Na primer, generisanje poznate količine saobraćaja po uređaju i/ili generisanje saobraćaja i upoređivanje rezultata u ruteru s rezultatima u uređaju/generisanom saobraćaju može poslužiti kao test za prosleđivanje paketa u ruteru. Ponekad parametri mogu biti verifikovani sa tekuće mreže. Preduzimanje alternativnih merenja na istim parametrima u različitim tačkama mreže jedan je od načina verifikacije parametara. Dobijanjem podataka sa rutera i svičeva na putanji, i upoređivanjem sa različitim izvorima podataka, možemo odrediti da li postoji i gde je neslaganje u parametrima. Da bi sistem za upravljanje mrežom radio pravilno, instrumentacija mora biti pouzdana.

Upravljanje mrežom je beznačajno ako će se ona srušiti čim se pojavi prvi problem. Ovo možda izgleda očigledno, ali nekoliko tekućih upravljačkih sistema stvarno su sveobuhvatni i pouzdani. Način da se poveća pouzdanost arhitekture jeste fizičko odvajanje i replikacija upravljačkih komponenata. Ako imamo nekoliko sistema za prikupljanje, procesiranje, prikazivanje i skladištenje podataka za različite delove mreže, i pravljenje hijerarhije u upravljanju tokovima podataka, učinićemo da gubitak bilo koje pojedinačne komponente u sistemu manje utiče na upravljivost mrežom.

6.3 Mehanizmi konfigurisanja

Konfigurisanje je podešavanje parametara mrežnih uređaja zbog operacija i kontrole tih elemenata. Mehanizmi konfigurisanja uključuju direktan pristup uređajima, udaljen pristup uređajima i download konfiguracionih fajlova (slika 10).

Slika 10: Mehanizmi konfigurisanja sa direktnim pristupom

To se postiže pomoću:

• SNMP set komandom;
• pristupa preko telnet-a i komandne linije;
• pristupa preko HTTP-a;
• pristupa preko CORBA (Common Object Request Broker Arhitecture);
• korišćenjem FTP/TFTP za download konfiguracionih fajlova.

Kao deo ovog procesa želimo da generišemo radni skup krajnih karakteristika, i karakteristika po linku, odnosno elementu, planiramo arhitekturu i dizajn da bismo imali sredstva za praćenje ovih karakteristika u kratkim i dugim vremenskim intervalima ispitivanja. Mnogi mrežni uređaji zahtevaju neki stepen konfigurisanja od strane osoblja za održavanje mreže. Za svaki tip ili klasu uređaja (kao što je svič), generišemo tabelu konfiguracionih parametara, uspostavljamo metode za konfiguraciju tih parametara, i znamo efekte promene svakog parametra (ako je moguće). Da bismo pravilno upravljali mrežom, moramo razumeti kako konfiguracioni parametri utiču na svaki mrežni uređaj. Takođe moramo razumeti i uticaj problema s mrežnim uređajima i kako ih ispraviti. Oktrivanje kvarova, koje se sastoji od prijavljivanja problema, izolacije, identifikacije i rešavanja, može biti potpomognuto znanjem o sličnim greškama u mreži, njihovim efektima i mogućim načinima za njihovo zaustavljanje. Treba primetiti da generisanjem skupa radnih karakteristika, konfiguracionih parametara i modela grešaka prolazimo kroz detaljan pregled načina rada mreže. Kao rezultat bolje razumemo šta se dešava u mreži.