Internet je savremeni komunikacioni sistem u kome su računari širom sveta povezani putem računarskih mreža. On je decentralizovan, jer ni jedna osoba ili organizacija ne kontroliše internet ili ono što može da se dobije preko njega. Danas se milijarde računara povezuju na nehijerarhijski način putem interneta, a korisnici mogu da razmenjuju podatke, vesti, razgovaraju i da trguju. U ovom tekstu ćemo objasniti kako informacije putuju internetom na primeru SAD-a.
Kućni računari koriste modem za povezivanje telefonskom ili kablovskom linijom sa internetom. U kancelarijama se obično koristi lokalna mreža LAN (local area network) koja se, sa svoje strane, direktno povezuje sa internetom preko brze iznajmljene veze. U svakom slučaju, koristeći naš pretraživač, zahtevamo informacije koje se nalaze na nekom drugom računaru, negde na Internetu (recimo, otvaramo neki sajt, npr. www.raf.edu.rs).
Lokalna mreža na kojoj radimo je povezana posebnom linijom sa drugom mrežom, ali ako je ova prilično udaljena, naša mreža mora koristiti ruter. Ruter je uređaj koji povezuje mreže, a samim tim i računare. On ispituje naš zahtev kako bi odredio kojem delu interneta je upućen a onda na osnovu raspoloživih veza i gustine saobraćaja na različitim delovima interneta, određuje najbolju putanju za njegovo slanje do odredišta (izabrani sajt).
Nekoliko mreža u istom regionu mogu biti grupisane u mrežu srednjeg nivoa. Ako smo naš zahtev uputili do odredišta koje se nalazi u okviru iste mreže srednjeg nivoa, ruter će ga direktno proslediti i to putem telefonskih, optičkih i mikrotalasnih veza. Jedna takva mreža srednjeg nivoa je i takozvana regionalna mreža WAN (wide-area network) koja pokriva veće geografsko područje i obuhvata i satelitske veze. Dok se zahtev kreće od mreže do mreže, skup protokola ili pravila formira pakete, koji sadrže ne samo aktuelne podatke, nego i adrese i informacije za proveru grešaka a sve kako bi zahtev stigao neoštećen do svog odredišta.
Ako smo naš zahtev uputili do odredišta koje nije u istoj mreži srednjeg nivoa ili WAN-u, ruter će ga poslati do mrežne pristupne tačke NAP (network access point). Zahtev do ove tačke može ići različitim putevima duž okosnice interneta, to jest kolekcije mreža koje povezuju veoma snažne superračunare pod upravom Nacionalne fondacije za nauku (SAD). Naš zahtev na svom putu do odredišta može prolaziti kroz razne repetitore, habove, mostove i mrežne prolaze. Repetitori služe da pojačaju i obnove signale podataka, s obzirom da oni slabe kako se udaljavaju od našeg računara. Habovi ili čvorišta povezuju grupu mreža kako bi računari i terminali u svakoj od njih mogli komunicirati međusobno. Mostovi povezuju LAN-ove kako bi podaci mogli proći od jedne do druge do treće mreže. Mrežni prolazi obavljaju funkciju mostova i prevode podatke iz formata jednog tipa mreže u drugi tip. Kada zahtev konačno stigne do svog odredišta, čitaju se paketi podataka, adrese i informacije za proveru grešaka. Udaljeni računar potom preduzima odgovarajuću akciju, npr. izvršava neki program, šalje nam povratne podatke i tome slično.
Ovo je svakako univerzalan sistem koji funkcioniše u celom svetu i omogućava nam trenutno povezivanje sa računarima širom sveta.