Kršenje autorskih prava predstavlja korišćenje rada zaštićenog zakonom autorskih prava bez dozvole, čime se narušavaju određena ekskluzivna prava koja zakonski poseduje samo autor, kao što su prava na reprodukciju, distribuciju, prikaz ili izvođenje. Onaj ko poseduje autorska prava je uglavnom autor, izdavač ili druga kompanija kojoj je dodeljeno to pravo. Vlasnici autorskih prava se rutinski bore legalnim i tehnološkim sredstima protiv kršenja autorskih prava.
Slušajevi kršenja autorskih prava se uglavnom razrešavaju direktnim dogovorom, opomenom i procesom uklanjanj materijala, ili na sudu. Slučajevi kršenja u ogromnom opsegu se uglavnom tretira kao kriminal. Promenljiva očekivanja javnosti, napredci u digitalnoj tehnologiji, i sve veća dostupnost interneta su dovele do toliko raširene, anonimne piraterije, da vlasnici autorskih prava sve manje jure individualce, već na internet provajdere i sajtove koji hostuju takav materijal.
Motivacija
- Cene – nemogućnost ili manjak želje da se plati cena koju traži legalni prodavac
- Nedostupnost – nepostojanje legalnih prodavaca datog proizvoda u zemlji ili mestu krajnjeg korisnika: još nije pušteno u prodaju u tom mestu, već je povučeno iz prodaje, nikada se neće ni prodavati, geografska ograničenja online prodavnica i internacionalne dostave
- Iskoristivost – legalni proizvod dolazi sa raznim vidovima zaštita koje smanjuju upotrebljivost i lakoću korišćenja proizvoda (DRM, regionsko zaključavanje DVD i Blu-ray diskova) ili dolazi sa raznim nepreskočivim reklamama i antipiratskim obaveštenjima koje su uklonjene iz piratskog proizvoda
- Iskustvo pri kupovini – nijedan legalni kupac nema traženi proizvod sa zahtevanim kvalitetom usluge, ili lakoćom korišćenja proizvoda
- Anonimnost – skidanje sadržaja sa piratskih sajtova uglavnom može biti kompletno anonimno, dok legalna kupovina/skidanje sa sajta proizvođača uglavnom zahteva bar neki vid identifikacije
Piraterija – od nastanka pa do danas
80e i muzičke kasete
„Home Taping Is Killing Music“ je bio slogan anti-piratske kampanje tokom 1980ih koju je vodila Britanska Fonografska Industrija (BPI). Sa rastom popularnosti muzičkih kaseta i kasetofona sa snimanjem, BPI se plašio da će mogućnost običnih građana da snimaju muziku sa radio stanica negativno uticati na prodaju kaseta. Logo se sastojao od siluete kasete, sa natpisom And It’s Illegal.
BBS: Rani dani (70e-90e)
BBS, ili Bulletin Board System, se često pominje kao sam začetak modernog digitalnog deljenja fajlova. Tipično, BBS je bio kao intranet na koji bi se korisnici nakačili sa svojim modemom da primaju/šalju poruke, gledaju vesti, i najvažnije za nas, dele fajlove.
Shareware je postao veoma popularan kroz distribuciju preko Bulletin Board Systems. Od Wolfensteina do Commander Keena, korisnici su mogli da saznaju za BBS usmenim putem preko prijatelja, i tokom zlatnog doba, kroz štampane magazine koji su se fokusirali na BBSove. Puno poznatih softverskih paketa, uključujući PKZIP, su postali popularni kroz BBS. I danas puno ljudi koristi PKZIPov .zip algoritam za kompresiju.
USENET: Početak decentralizacije (kasne 70e – DANAS)
Usenet ili Newsgroupe su slične Bulletin Board Systemima. U osnovi, Usenet serveri su mogli da prime fajlove i da ih redistribuiraju medju drugim serverima efektivno kreirajući višestruke kopije poruka i fajlova medju stotinama i hiljadama servera. Usenet je bio medijum za diskusije iz koga se rodilo više projekata, uključujući World Wide Web, Linux, i Mosaic, među ostalim vrhunskim projektima.
Iako je Usenet postojao još od kasnih 70ih, masovno deljenje fajlova se nije dešavalo do mnogo kasnije. 1993e, Eugene Roshal je napravio RAR što je omogućilo korisnicima da razdvoje fajlove u višestruke manje arhive. S obzirom na decentralizovanu copy-prirodu Useneta, ovo je pomoglo da se distribuiraju fajlovi mnogo brže i mnogo efikasnije, s obzirom da korupcija u prenosu više nije zahtevala da se fajlovi reuploaduju u potpunosti.
Iako se mnogi neće složiti, Usenet se dosta koristi i danas. Međutim, najviše se koristi za prenos fajlova, umesto za svoju originalnu svrhu prenosa poruka, koje je uglavnom zamenjeno forumima i IRC sobama.
FTP i FXP: TOPSITES i ISO scena (90e – DANAS)
Ubrzo nakon, podzemna filesharing scena je rodila privatnu mrežuFTP sajtova poznatih kao Topsites. Ove mreže su bile bazirane na sistemu zvanica i adaptirale puno funkcija Useneta.Generalno, piratske izdavačke grupe bi uploadovale nove medije na svoje release servere i napravile razne vidove obaveštenja. Zatim, kuriri koji bi imali pristup release serverima, kao i drugi serveri, bi transportovali nova izdanja sa jednog servera na drugi, tipično korišćenjem FXPa. Time bi dobijali kredite (tipično 1:3 odnos) za uploadovanje fajlova, dok god je fajl smatran primernim i unikatnim.
Kroz ovu kulturu i sistem nagrađivanja, fajlovi bi eventualno dospeli do topsiteova po celom svetu u decentralizovanoj prirodi. Kao i Usenet, razdvojene arhive su korišćene da olakšaju i ubrzaju proces. Naravno, zbog privatnosti i zatvorenog tipa ove distributivne mreže, većini korisnika je bilo prilično nemoguće da dobiju pristup topsitovima. Ovo sve većinski postoji i danas.
IRC (90e – SADA)
IRC postoji već jako dugo vremena i igrao je značajnu ulogu u društvu, u deljenju fajlova kao i u politici. Puno IRC klijenata ima DCC (direct client to client) protokol koji omogućava korisnicima da direktno dele fajlovea. Kroz DCC, a kasnije sa napretkom i botovima poznatim kao XDCC serveri, deljenje fajlova je došlo do još jedne skretnice. Distributivne grupe koje su mogle dođu do izdanja su mogle da dele fajlove masama korišćenjem XDCC servera, koji su tipično bili hostovani na svemu od moćnih mašina, Windows NT računara, personalnih računara do univerzitetskih racunarskih centara.
XDCC je još uvek veoma popularan i kratka pretraga kroz Netsplit.de pokazuje puno aktivnih kanala na puno aktivnih IRC mreža koje i dalje koriste XDCC za distribuciju. Takođe, IRC se još uvek dosta koristi za svoju osnovu primenu ćaskanja.
HOTLINE (90e)
Tokom kratkog perioda Hotline je bio jako popularan medij za deljenje fajlova. U početku, Hotline je bio veoma mainstream sa puno mega korporacija koje su učestvovale u Hotline mreži. Međutim, brzo je nestao usled dosta komplikacija, uključujući enkripciju izvornih fajlova na Hotline računarima koje su u osnovi uništile kompaniju.
NAPSTER (kasne 90e)
Napster je definitivno spustio MP3 i deljenje fajlova u mase. Danas je malo korisnika interneta koji nisu koristili ili čuli za Napster. Softver je funkcionisao kao peer to peer mreža za deljenje fajlova isljučivo za muziku. Napsterova baza podatak, međutim, je bila centralizovana, što je eventualno dovelo do njegovog gašenja i kasnijeg nestanka. Ipak, ne pre nego što je uspeo da prenese ideju deljenja fajlova, u potpunosti, masama.
GNUTELLA, EDONKEY2000 i KAZAA (rane 2000e)
Centralizovana struktura Napstera predstavljala je jedinstevnu tačku propasti – Ili jedinstvenu tačku gašenja. Zbog toga, puno developera je istraživalo metode da se zaobiđe ta vrsta komplikacije. Gnutella, eDonkey2000, i Kazaa su različite implementacije koje su sve bile prilično popularne u svoje doba. Iako su im protokoli drugačiji, glavna sličnost im je bila to da nije bilo centralnog servera. Međutim, svaki protokol je propao jer su im koreni bili u komercijalnim i korporativnim interesima – koji su postali mesto napada.
Gnutella, koju je stvorio Nullsoft, je u jednom trenutku bila najpopularnija mreža zahvaljujući LimeWireu. LimeWire klijent je tužen od strane RIAA i zatvoren 2010, što je Gnutellu pretvorilo u mrežu duhova. Originalni eDonkey2000 koji je napravio Jed McCaleb je takođe zatvoren, ali su klonovi održali mrežu živom. Kazaa tim je kasnije stvorio Skype, koji je opšte korišćena platforma za VoIP/IM.
DC++ i I2HUB
DC++ i i2hub su bili popularni metodi za deljenje fajlova u zatvorenim mrežama. Oba su bila dosta korišćeni unutar univerziteta i koledza gde bi studenti razglasili adresu čvornog servera u cilju deljenja fajlova velikom brzinom unutar lokalne mreže univerziteta. Prednost ovoga je što spoljašnje agencije i treća lica nisu mogla da pristupe sadržajima na ovakvim mrežama. Međutim, RIAA je pronašla put do i2hub i ugasila ga. DC++ je i dalje u razviju danas, ali nije široko rasprostranjen kao nekad.
BITTORRENT (2001 – sada)
Bram Cohen je stvorio BitTorrent, koji je skoro svako sa internet konekcijom do danas koristio, znajući ili ne. BitTorrent je u osnovi uzeo sve najbolje osobine svih svojih prethodnika i sve ih zapakovao u jednu platformu za deljenje fajlova.
Uzimajući koncepte razbijanja fajlova u delove (Usenet, Topsites), kao i decentralizovanu peer-to-peer strukturu (Napster, Gnutella, eDonkey2000, Kazaa), BitTorrent se katapultirao u mainstream mehanizam za deljenje fajlova koji je brz, efikasan i težak za zaustavljanje. Rane verzije BitTorrenta su zahtevale centralizovane trekere da bi funkcionisali, ali su kasnije uveli mogućnost torenata bez trekera.
Korisnici BitTorrenta su dosta postali zabrinuti za svoju privatnost. Indeksi kao što su YouHaveDownloaded.com su čuvale logove svih downloadova svake IP adrese, što je povećalo zabrinutost da li je sigurno skidati sa torenta. Pored toga, poznato je da puno providera ograničava brzine kada detektuje BitTorrent downloadove. Zbog toga milioni korisnika koriste anonimne VPN servise da maskiraju svoju IP adresu pri skidanju fajlova.
FILELOCKER-i i forumi (2000e do danas)
Tokom poslednjih godina Megaupload, Rapidshare, Hotfile i drugi file lockeri su postali prilično popularni. Ovi file lockeri su omogućavali najjednostavniji vid deljenja fajlova u poređenju sa svim prethodnicima. Fajlovi se jednostavno uploaduju na file locker, nakon čega se dobije URL za skidanje preko HTTP/HTTPS protokola.
Generalno, URLovi se dele putem foruma. Zbog toga što je dosta file lockera davalo razne kompenzacije uploaderima po broju downloadova, puno fajlova je bilo uploadovano u razdeljenim arhivama, kao na Usenetu, ali ovoga puta isključivo zbog profita. Međutim, vlade kao i specijalne interesne grupe uključujući RIAA i MPAA su ciljale file lockere raznim tužbama, što je dovelo i do zatvaranja Megauploada i hapšenja Kim Dotcoma.
Autor: Marko Gajic