Korisnici interneta su snabdeli kompanije svojim ličnim podacima kojima sada treba nahraniti ubrzani razvoj veštačke inteligencije. Da li je industrija visoke tehnologije uzela sa mreže sve što joj treba? Postojeća obuzetost industrijom visoke tehnologije proizilazi iz njene izuzetno dvosmislene veze sa svojim korisnicima. Naime, veza koju istovremeno održavaju saosećanje i ravnodušnost oduvek je bila nestalna, ali funkcionalna. Ova dva oprečna principa su, na primer, omogućila tehnološkim kompanijama, često smatranim zlim doktorima, da se sakriju pod plašt Majke Tereze. Međutim, dok se nerešene suprotnosti dva oprečna principa gomilaju, uočavamo nedoslednost vizije društva u opštem smislu koju ove kompanije imaju.
Priča o saosećanju ima veze sa tim. Tehnološki giganti su prilagodili svoje poslovanje našoj sposobnosti potrošnje zbog čega se njihovi interesi donekle poklapaju sa našim; da bismo kupili ono što se reklamira, potreban nam je novac. Možda bismo takav milostiv stav mogli da poredimo sa postupkom Henrija Forda koji je toliko dobro plaćao svoje radnike da su mogli da kupe automobile koje su proizvodili; manje milostiv bi za poređenje uzeo robovlasnika koji je hranio svoje robove da ih ne bi izgubio zbog iscrpljenosti. Za razliku od Forda i robovlasnika, naši tehnološki moguli žele da im neko drugi finansira najbolja rešenja.
Drugi princip koji podstiče ove kompanije – dakle, ravnodušnost prema korisnicima – potiče od stalne borbe za prevlast u tom sektoru. Dok tehnološki giganti – uglavnom smatrani monopolistima – odnose prevagu na različitim poljima, od pretraživanja do kupovine na mreži, oni se istovremeno neprestano bore na višem nivou, odnosno za prikupljanje što više podataka. Zbog toga stalno prate jedni druge pri osvajanju novih teritorija, od računarstva u oblaku do autonomnih vozila. Za mnoge – recimo, kompaniju Amazon – usluge skladištenja podataka obezbeđuju veću zaradu od uobičajenih poslovnih aktivnosti.
Ovde je tajni sastojak veštačka inteligencija, a njen tajni sastojak su podaci koji su prikupljeni od korisnika ranije, tokom potrošački orijentisanog perioda razvoja. Kad bude u potpunosti razvijena, mogla bi se veoma unosno iznajmljivati vladama i kompanijama. I dok zarade rastu, pomeranje prema uslugama za skladištenje podataka moglo bi da ostavi pojedinačne korisnike, nekadašnje ljubimce tehnoloških giganata, bez podrške u njihovoj opsednutosti mačkama. Izgled današnje digitalne privrede vara, što je dobro poznato tehnološkim gigantima. Endrju Ng (osnivač projekta Google Brain, a posle toga i vođa odeljenja za veštačku inteligenciju u kineskom gigantu pretraživača veba Baidu) rekao je u svom govoru na Stanford univerzitetu da se u velikim kompanijama proizvodi uglavnom predstavljaju ne toliko zbog zarade, koliko zbog podataka koji, s druge strane, donose zaradu kroz neki drugi proizvod.
To je i najbolji primer onog što možemo nazvati „izvlačenje podataka“. Da biste shvatili kako se proces odvija, pogledajte kompaniju Google. Nedavno je predstavila Cloud AutoML, servis koji omogućava poslovnim kompanijama da iskoriste njenu infrastrukturu mašinskog učenja (koja je izgrađena pomoću podataka koje je obezbedio korisnik) da bi obučili i napravili svoje modele veštačke inteligencije – naravno, uz određenu nadoknadu.
S druge strane, i dalje im se isplati da budu fini prema korisnicima – samo da spomenemo besplatnu aplikaciju Arts & Culture kompanije Google koja im omogućava da pronađu svog dvojnika na umetničkim slikama – jer će im to omogućiti finije podešavanje postojeće veštačke inteligencije. Pitamo se samo koliko ćemo još biti potrebni tehnološkim gigantima za obučavanje veštačke inteligencije. Ekonomija izvlačenja podataka govori nam da to ne može večno da traje – prestaće onog trenutka kad veštačka inteligencija, obučena pomoću svih izvučenih podataka, bude funkcionisala dovoljno dobro. Drugim rečima, budućnost pripada servisu Cloud AutoML kompanije Google čija se upotreba plaća, a ne besplatnoj aplikaciji za upoređivanje lica.
Možda bi zbog takvog razvoja digitalne privrede trebalo da kažemo da podaci više nisu nova pokretačka snaga jer bi njihov značaj mogao da bude kratkotrajan, ali veštačka inteligencija svakako to jeste. Što se više razvija, tehnološki sektor postaje neophodan i razvija se u suviše moćnu industriju koja neće tek tako propasti. Njihova briga o tome da li ćemo moći da kupimo par patika potpuno se razlikuje od njihove zaokupljenosti održavanjem monopolističkog pristupa dragocenim servisima koji se zasnivaju na veštačkoj inteligenciji koji su potrebni svima. Setite se samo borbe protiv lažnih vesti, sajber-napada, tumora: svuda se koristi veštačka inteligencija. Svet će lako preživeti nestanak dobavljača digitalnog oglašavanja, ali neće odbaciti – ne danas – rešenja koja za njegove krize nudi veštačka inteligencija. Pogledajte samo Emanuela Makrona ili Džastina Trudoa, koji se nadmeću da bi privukli Google ili Facebook i omogućili im da u Francuskoj, odnosno, Kanadi proširuju svoje aktivnosti na polju veštačke inteligencije.
Kako, onda, da shvatimo najnovije obećanje Marka Zakerberga da će popraviti društvenu mrežu koju je stvorio i da će korisnici kvalitetno provoditi vreme na Facebook-u. Obećanje je došlo pošto je nekoliko inženjera iz Silicijumske doline izjavilo da razvijaju svojstva koja izazivaju zavisnost korisnika. Naravno, već možemo da zaključimo u kom će smeru ići nova i poboljšana mreža Facebook 2.0. Koristeći saosećanje koje smo već spomenuli, sigurno će obećati da će se osloboditi neprikladnog sadržaja i iskoristiti veštačku inteligenciju da pronađu objave koje će nam obogatiti život. Reći će da što više budu saznali o nama, biće im lakše da pronađu prave sadržaje za nas.
Samo trenutak! Kako smo se našli u svetu gde tehnološki giganti stvaraju servise koji izazivaju zavisnost da bi ugrabili naše podatke, a onda koriste rešenja koja pruža veštačka inteligencija za oslobađanje od zavisnosti koju su oni stvorili? I šta se dešava kad pod pritiskom nadmetanja i sve bližim završetkom procesa izvlačenja podataka princip ravnodušnosti prevlada princip saosećanja? I zašto bi Facebook, kad joj više ne budu bili potrebni naši podaci, ponudila besplatni servis „mentalne joge“?
Verovatni završetak digitalne ekonomije nije privlačan: zavisni od bezvrednih sadržaja i izgubljeni u beskrajnim mimovima sumnjivog porekla, mi, suvišna populacija na mreži, moraćemo da se borimo sami. Tehnološke kompanije će sigurno posedovati savršenu zaštitu zasnovanu na veštačkoj inteligenciji koju će nam ponuditi da kupimo. Učena elita će napredovati, postiti na digitalnom ekvivalentu kelja i kinoe i pretraživati naučne i pažljivo sačinjene sadržaje sakrivene od onih koji ne pripadaju toj eliti. Mi ćemo se i dalje hraniti jeftinim i trivijalnim mimovima koje je stvorila veštačka inteligencija sve dok ne kupimo „premijum paket“ naše omiljene platforme i ne vratimo bar malo razuma koji smo izgubili. Novac potrošen na kupovinu premijum paketa Facebook biće pametno uložen novac.