Širom sveta možete da vidite decu koja radosno trče po igralištima ili skaču gore-dole po stepenicama. Međutim, za decu koja boluju od cerebralne paralize, kompleksne neurološke bolesti koja utiče na sposobnost kretanja, jednostavna šetnja može da bude suviše teška, a mnogi oboleli ne mogu uopšte da se kreću. Tim istraživača i naučnika iz Nacionalnog instituta Zdravstveno-kliničkog centra u Sjedinjenim Državama napravio je robotički eksoskelet koji bi mogao da pomogne deci da prohodaju. Naučnici su nedavno u studiji prikazali da je eksoskelet – koji više liči na oklop superheroja nego na medicinsko pomagalo – mnogo sigurniji i udobniji i da ga deca mogu nositi i kad se samostalno kreću.
Štaviše, prikazali su da vremenom hodanje uz pomoć eksoskeleta postaje lakše što ga deca više koriste. Izveštaj o njihovom istraživanju objavljen je u avgustovskom izdanju časopisa Science Translational Medicine.
„Naš eksoskelet pruža pomoć u unapređivanju uspravnog položaja, ali i dalje zahteva od osobe koja ga nosi da kontroliše mišiće i stabilnost“, izjavila je Dijana Damijano koautorka studije.
„Deca koja boluju od cerebralne paralize imaju fizički nedostatak koji ih prati ceo život i zbog toga ih je neophodno stalno nadgledati i vežbati sa njima da bi se održale njihove svakodnevne motoričke funkcije“, dodala je. „Nosivi uređaji mogu da obezbede novi mehanizam za obavljanje tih postupaka.“
Cerebralnu paralizu izaziva patološki razvoj mozga koji kontroliše pokrete. Iako lek ne postoji, uz podršku, lekove i operaciju moguće je unaprediti njihove motoričke funkcije.
U Sjedinjenim Državama, cerebralna paraliza je najčešći oblik motoričkog poremećaja koji se javlja u detinjstvu i od nje oboli jedno od 323 dece prema statistikama Centra za kontrolu i prevenciju bolesti. U Velikoj Britaniji istraživanja Nacionalne zdravstvene službe pokazuju da oboli jedno od 400 dece.
Deca su oduševljena
Nedavno istraživanje korišćenja eksoskeleta obuhvatilo je sedmoro dece uzrasta od 5 do 19 godina koja boluju od cerebralne paralize i teško hodaju jer su u polučučnju, a kolena su im izuzetno opuštena.
Tokom vremenskog perioda od osam do 12 nedelja, svako dete je isprobalo eksoskelet i pokušalo da hoda uz pomoć nove tehnologije po podu u laboratoriji i na pokretnoj traci za vreme šest poseta naučnika koji su napravili uređaj. Svaka poseta je trajala oko dva sata, pri čemu su deca hodala po poda od 30 minuta do jednog sata.
Naučnici su videli da dok deca hodaju po ravnoj površini, eksoskelet im smanjuje polučučeći položaj i pomaže im da isprave kolena.
Kod šestoro od sedmoro dece koja su nosila eksoskelet primećen je napredak u položaju tela i hodanju koji je bio isti ili veći od onog koji se javlja posle invazivnog operativnog zahvata.
Većina dece bila je izuzetno oduševljena uticajem uređaja na njihov položaj tela i hodanje, ali reakcija njihovih roditelja bila je još upečatljivija. Svi su bili iznenađeni primetnim napretkom hoda njihove dece dok su nosila eksoskelet.
Naravno, potrebno je dugotrajno istraživanje da bi robotički eksoskelet mogao masovno da se proizvodi i koristi. Početno testiranje obuhvatilo je mali uzorak obolelih, a da bi postao medicinsko pomagalo, naučnici bi u probni period morali da uključe mnogo više dece obolele od cerebralne paralize.
Ovo istraživanje je pored malog broja ispitanika, obuhvatilo samo onu decu koja zbog oboljenja imaju polučučeći hod i mogu sama da hodaju bez pomoći štaka ili štapa.
Međutim, treba odgovoriti i na još jedno pitanje: Kako će se napredak u hodanju i mišićnoj aktivnosti koji postižu uz pomoć eksoskeleta odraziti na njihov hod kasnije? Ili, kako će i da li će im se promeniti hod kad ne koriste eksoskelet? Naučnicima će biti potrebno još mnogo vremena da od svog izuma naprave proizvod koji će se biti u komercijalnoj upotrebi.
Profesor sa Univerziteta u Stanfordu Stiven Kolins kaže da robotički eksoskelet „obećava“ jer je uspeo da smanji polučučeći položaj kao i mnoge invazivne operacije, ali dodao je da ga treba i dalje testirati.
Iako je testiranje bilo prilično kratkotrajno, podaci pokazuju da je postojao izvestan mišićni otpor prema uređaju iako im je ispravljao položaj tela. Nije poznato šta bi se dešavalo ako bi deca nosila uređaj tokom dužeg vremenskog perioda.
Ipak, naučnici očekuju da će se eksoskeleti sve više koristiti u dečjoj medicini jer mogu biti višenamenski i lako ih je kontrolisati. Pri tom, mogu se prilagođavati korisniku i doneti mu značajnije poboljšanje nego operacija.
Majkl Goldfarb koji je razvio eksoskelet za donje ekstremitete odraslih koji su paralizovani od pojasa na dole kaže da mu roditelji dece obolele od cerebralne paralize često šalju mejlove i telefoniraju mu interesujući se za postojanje istih uređaja koji bi odgovarali deci.
Oduševljen je radom tima i smatra da bi trebalo da se uloži još rada i istraživanja. Naravno, ima i savet za njih: „Deca brzo rastu i zbog toga bi trebalo napraviti uređaje koji su lagani i imaju mogućnost podešavanja veličine jer treba nastaviti istraživanje sa decom različitih uzrasta i telesne konstitucije.“