Čak i najbolji programi veštačke inteligencije ponekad prave glupe greške. DARPA (Projektna agencija za napredna odbrambena istraživanja) je organizovala takmičenje da bi ispravila najgore greške koje se javljaju u toj oblasti. Gde god je primenjena veštačka inteligencija, uvek bi napravila neku grešku koja bi zabavila sve stručnjake. Samo se setite čudne greške koju su napravili algoritmi za prevođenje i pomešali izraze imati nekog na večeri i za večeru ( have someone for dinner). Međutim, pošto se veštačka inteligencija sve više koristi u izuzetno ozbiljnim situacijama, kao što su autonomna vozila, uspostavljanje dijagnoze ili donošenje zaključaka od kojih zavisi život, a sve na osnovu prikupljenih informacija, takve greške više neće biti smešne. Zbog toga je DARPA odlučila da se posveti najvažnijem i najosnovnijem nedostatku veštačke inteligencije, a to je nedostatak zdravog razuma.
Zdrav razum predstavlja crnu materiju veštačke inteligencije; neizrecivu i neopisivu, ali, svakako, sa vidljivim uticajem na sve. Novi program Agencije koji se zove „Mašinski zdravi razum“ ( Machine Common Sense (MCS)) pokrenuće takmičenje u kome će se od algoritama veštačke inteligencije zahtevati da nađu smisao pitanja kao što je sledeće: Učenica je dve identične biljke zasadila u istu vrstu i količinu zemlje i zalivala ih istom količinom vode. Jednu biljku je stavila pored prozora, a drugu u mračnu prostoriju. Biljka pored prozora će proizvoditi više a) kiseonika, b) ugljen-dioksida, c) vode.
Računarski program bi trebalo da poznaje bar osnovne postavke fotosinteze da bi mogao da odgovori na pitanje. Jednostavno punjenje mašine gomilom prethodnih pitanja neće adekvatno rešiti problem.
Ti programi za testiranje će se usredsrediti na jezik jer on predstavlja najveći kamen spoticanja za mašine i jer čini testiranje relativno jasnim. Pitanja nam omogućavaju da izmerimo napredak ka razvijanju shvatanja zdravog razuma, što je od presudne važnosti. Tehnološke kompanije ubrzano komercijalizuju tehnike mašinskog učenja koje su moćne, ali u osnovi vrlo ograničene. Duboko učenje nam, na primer, omogućava da prepoznamo reči u govoru ili predmete na slikama, vrlo često sa neverovatnom preciznošću. Pristup se, međutim, zasniva na ubacivanju ogromne količine označenih podataka – sirovih audio signala ili piksela na slici – u ogromnu neuronsku mrežu. Sistem može da nauči kako da odabere važne uzorke, ali lako može da pogreši jer nema koncept šireg okruženja.
Za razliku od njih, bebe vrlo brzo razviju intuitivno shvatanje sveta koje služi kao osnova za razvoj inteligencije. Ipak, još smo daleko od rešavanja problema zdravog razuma. Prethodni pokušaji da se pomogne mašinama da razumeju svet usredsredili su se na ručno stvaranje velikih baza podataka znanja, što je nezgrapan i u suštini beskonačan poduhvat. Najpoznatiji takav pokušaj bio je „ Cyc“, projekat koji se odvijao decenijama.
Problem bi mogao da postane izuzetno ozbiljan. Nedostatak zdravog razuma je, konačno, poguban u određenim kritičnim i ozbiljnim situacijama i mogao bi da zaustavi razvoj veštačke inteligencije. DARPA je već ulagala u osnovna istraživanja veštačke inteligencije. Prethodni projekti su omogućili širenje upotrebe autonomnih vozila kao i razvoj najpoznatijeg glasovnog ličnog asistenta Siri.
Nedostatak zdravog razuma onemogućava inteligentnom sistemu da razume svet oko sebe, neusiljeno komunicira sa ljudima, ponaša se razumno u nepoznatim situacijama i uči iz iskustva. Taj nedostatak je možda najveća prepreka između usko usredsređenih aplikacija veštačke inteligencije koje imamo danas i mnogo opštijih aplikacija koje bismo želeli da stvorimo u budućnosti.