Tehnološki giganti ne koriste naše podatke samo da predvide naše ponašanje već i da ga promene. Pitanje je da li možemo da zaustavimo njihov napad na demokratiju. U nedavnom intervjuu koji je potpredsednik kompanije „Fejsbuk“ Nik Kleg dao jednoj medijskoj kući iznenadio je gledaoce izjavom da privatne kompanije nisu dužne da stvore pravila i zakone koji bi regulisali zaštitu privatnosti, prikupljanje podataka i ostale postupke koje su kompanije sprovodile, a koje su izazvale neodobravanja tokom protekle godine. „Donošenje zakona koji regulišu te sfere je u domenu demokratskih političara u demokratskom svetu“, rekao je. To je sve izgledalo kao da je kompanija „Fejsbuk“ zauzela ozbiljan stav prema uvođenju pravila i da ih podržava. Međutim, njegova izjava ne uliva poverenje s obzirom na to da su se pre nekoliko nedelja Mark Zakerberg i Šeril Sandberg oglušili o poziv kanadskog parlamenta da se pojave na saslušanju. Kleg je tada upozorio – u stilu standardne odbrane iz Silicijumske doline – da će svako sputavanje tehnoloških giganata obustaviti širenje inovacija i pri tom spomenuo Kineze koji će preuzeti dominaciju iako u njihovoj državi postoji potpuno drugačiji sistem vrednosti.
Obe kompanije se već dugo oslanjaju na pogrešnu taktiku da bi se zaštitili od zakona. Iz kompanije „Gugl“ čule su se izjave da će preterano uplitanje vlade u njihovo poslovanje ograničiti inovacije или da stare institucije, kao što su zakoni, ograničavaju slobodu kompanije da gradi zaista izuzetne stvari. Sve to podseća na kasni 19. vek kada se u Sjedinjenim Državama govorilo da zakoni nisu potrebni kad postoje „zakoni evolucije“, „zakoni kapitala“ i „zakoni industrijskog društva“. Milioneri su govorili da demokratija ima svoja ograničenja preko kojih se glasači i njihovi izabrani predstavnici ne usuđuju da pređu osim ako se na narod ne sruči neka ekonomska nevolja.
Izjave tehnoloških kompanija o inovacijama uspevale su godinama da zamažu oči korisnicima i zakonodavcima. „Fejsbuk“ i „Gugl“ su smatrane inovativnim kompanijama koje su ponekad napravile užasne greške na račun naše privatnosti. Slika se malo izmenila. Mnogo je lakše da shvatimo da je ono što smo smatrali greškom, u stvari, inovacija – recimo, kad je „Fejsbuk“ dala naše privatne podatke programerima. Svaka greška je bila izraz novog napretka ka stvaranju onog što možemo nazvati „nadzorni kapitalizam“, koji se ne može poistovetiti sa digitalnom tehnologijom. On predstavlja ekonomsku logiku koja je otela digitalno za ostvarivanje svog cilja. Logika takvog kapitalizma počinje sa jednostranim prisvajanjem ljudskog iskustva kao sirovine za proizvodnju i prodaju. Taj kapitalizam nadzire vašu šetnju po parku, pretraživanja na internetu, potragu za mestom za parkiranje…
Naša iskustva se prevode u bihejvioralne podatke. Neki od njih se mogu koristiti za unapređenje roba или usluga, a ostali se koriste za mogućnost predviđanja. Nizovi takvih prediktivnih podataka ubacuju se u računarske proizvode koji mogu da predvide ljudsko ponašanje. U jednom dokumentu kompanije „Fejsbuk“, koji je procureo 2018. godine, opisan je sistem mašinskog učenja koji proguta milijarde podataka dnevno i proizvede više od 6 miliona predviđanja u sekundi. Takvi proizvodi se prodaju poslovnim kompanijama na tržištima na kojima se trguje ljudskom budućnošću.
Takvu ekonomsku logiku prvo je izumela kompanija „Gulg“ u kontekstu ciljanih oglasa na internetu u kome je „stopa klikova ( ЦТR) predstavlja prvi uspešan proizvod za predviđanje, tako da su tržišta ciljanih oglasa bila prva tržišta koja su se specijalizovala za trgovanje ljudskom budućnošću. Tokom prvih godina otkrića novog proizvoda, od 2000. do 2004. godine, zarada kompanije je porasla za 3.590%. Od samog početka bilo je jasno da se takva zarada može očuvati samo ako se od korisnici drže u potpunom neznanju, a procedure sakriju i učine nedostupnim. Tržišta koja se bave ljudskom budućnošću nadmeću se u kvalitetu predviđanja. Sasvim je jasno da se najprediktivniji podaci dobijaju kad se kompanije mešaju u naš život da bi podesili i usmerili naše ponašanje ka najprofitabilnijem rezultatu. Dakle, ne radi se samo o upoznavanju sa našim ponašanjem, već njegovom usmeravanju koje bi im omogućilo da predviđanja dostignu stepen sigurnosti. Nije dovoljno automatizovati protok informacija koje nas okružuju; cilj im je da automatizuju nas.
Kapitalisti u novom poretku znaju sve o nama, ali mi ne znamo ništa o njima. Njihovo znanje ne treba da bude od koristi nama, već svima ostalima. Nadzorni kapitalizam cveta u nedostatku zakona, što i nije tako loša vest. Dakle, ne možemo reći da nismo uspeli da obuzdamo novi kapitalizam, već da nismo ni pokušali. Ima još dobrih vesti: naša društva su u prošlosti uspela da se odupru destruktivnim oblicima kapitalizma i donela zakone koji su zauzdali kapitalizam i vratili ga u okvire u kojima je bio potreban ljudima i njihovim potrebama. Demokratija je pobedila kasni 19. vek. Imamo razloga da verujemo da ćemo ponovo uspeti.