Giganti iz Silicijumske doline koji kontrolišu pretraživače interneta i društvene mreže određuju ko može videti koje podatke i kako. Nikada do sada se nije desilo da toliko mali broj kompanije ima moć da odmah poveže milijarde ljudi, a uz to, i da može da oblikuje i izmeni ekosisteme podataka celih naroda i društava. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ove godine, mnogobrojni svetski lideri javno su iznosili zahteve za većom međunarodnom kontrolom prikupljanja i korišćenja podataka. Tehnološke kompanije su pokušale da na zahteve odgovore usklađenim i konstruktivnim planom akcije. Ako uskoro ne preduzmu nešto, mogli bismo, na kraju, da dobijemo neodgovarajuće, preterano stroge i potencijalno kontraproduktivne propise. Još ima vremena, ali ne mnogo, da tehnološka industrija pomogne u formulisanju pravila koja će imati smisla. Srž problema je nejasan proces koji određuje kako algoritmi čuvaju podatke milijardi korisnika. Svaki put kad neko koristi pretraživač ili neku od društvenih mreža, oni se oslanjaju na tajni kompanijski algoritam, koji je podešen tako da maksimizuje nešto – uglavnom je to korisnička upotreba servisa. Transparentnosti i odgovornosti uopšte nema.
Eksperimentisanje i rizikovanje su izuzetno cenjeni u Silicijumskoj dolini, ali norme kojima se određuje upravljanje algoritmima određuje kako ko stigne. Istorija nas je naučila da neregulisana tržišta mogu da dovedu do smanjenih plata i loših uslova života radnika, ne obazirući se na štetu koja pri tom nastaje kad se troškovi prebacuju na društvo, a finansijska dobit se privatizuje. Finansijske krize u 20. i 21. veku pokazale su da neregulisana tržišta ne mogu da očuvaju sve društvene interese. Giganti Silicijumske doline – vlasnici pretraživača i društvenih mreža – dugo su se opirali nadzoru i kontroli i konačno se suočili sa ispitivanjem poslovanja. Veoma često, jedini napor koji kompanije ulažu iskazuju dobro poznatom rečenicom: „Verujte nam, naši inženjeri rade na tome“. Takvi postupci imaju sve slabije odobravanje.
Kompanije, da bi zaštitile javni interes i svoje poslovanje trebalo bi da osnuju snažne organizacije koje bi ih regulisale i istovremeno sarađivale sa Regulatornom agencijom za finansijske usluge industriji ( FINRA ), neprofitnom organizacijom koja je dobila nadležnost od komisije za hartije od vrednosti. Zahvaljujući svojoj nezavisnosti od birokratskih vladinih agencija, FINRA je efikasna i relativno pokretljivija u ograničavanju firmi koje se bave hartijama od vrednosti koristeći razumna pravila. S obzirom na to da se tehnološke promene odvijaju velikom brzinom, ne možemo očekivati da će vlade same stvoriti, ažurirati i sprovoditi zakone i pravila. Takav pristup, s druge strane, može zaustaviti inovacije i stvoriti povoljnosti na tržištu za najveće kompanije. U tehnološkom svetu, sve, od ponašanja korisnika do mogućnosti hardvera i softvera, menja se suviše brzo da bi statički statuti ostali na snazi još dugo.
Pre dvadeset godina, zakonodavci su se suočili sa sličnim izazovima u finansijskoj industriji. Pravila su često sprovođena proizvoljno i tako su stvorila nepravednu teritoriju za borbu između velikih kompanija i sitnijih igrača. Konačno, kroz partnerstvo industrije i vlade, FINRA je stvorila pokretljiviji i delotvorniji način zaštite javnog interesa. Učešće industrije omogućilo je da unutrašnja ekspertiza prati stvaranje pravila i njihovog sprovođenja čime se umanjuje oslanjanje zakonodavaca na neefikasne i zastarele zakone. Ključna prednost regulatornih organizacija kao što je FINRA je sposobnost da premoste jaz između inače sporih vlada i kompleksnih industrija koje se brzo menjaju. Pošto FINRA , tehnički, nije vladina organizacija, u boljem je položaju da obezbedi bliži i aktivniji uvid i da istovremeno održi korak sa brzim promenama u finansijskoj industriji. Njena misija je da „obezbedi zaštitu investitora i unapredi integritet tržišta“ da bi održala poverenje investitora u finansijska tržišta. Šta bi bio cilj sličnoj regulatornoj organizaciji u tehnološkom sektoru? Da zaštiti građane unapređenjem integriteta i privatnosti podataka o ličnosti koju kontrolišu korisnici dok koriste pretraživače i društvene mreže.
Unapređenje poverenja javnosti u integritet informacija na pretraživačima i društvenim mrežama nikad nije bilo važnije. Personalizovanje pretraživanja i slični algoritmi dobro funkcionišu – korisnici su stalno angažovani jer im se isporučuje sadržaj koji ih zanima – ali imaju i mračnu stranu: postupak kojim se prikazuju rezultati pretraživanja i redosled pojavljivanja poruka u novostima na društvenim medijima mogu da se poigravaju sa mišljenjem i ponašanjem javnosti. U stvari, te kompanije se, slučajno ili namerno, kreću ka stvaranju prilagođenih eho-komora za svakog pojedinačnog korisnika na internetu – ali u tom procesu nema kontrole ili transparentnosti.
Ako bismo iskoristili FINRA model, regulatornu organizaciju u domenu pretraživača i društvenih mreža trebalo bi da finansiraju članovi tehnološke industrije u zavisnosti od zarade. Tako bi se obezbedila ravnopravna zastupljenost interesa i malih i velikih kompanija. Trebalo bi da bude nezavisna od vlade, ali istovremeno odgovorna Federalnoj komisiji za trgovinu ili nekoj drugoj agenciji. U njoj bi radili izuzetni tehnološki stručnjaci koji bi imali primanja svojih kolega iz industrije. Organizacija bi imala zadatak da piše i sprovodi zakone koji bi zaštitili osnovni integritet javnosti na internetu.
Na primer, mogla bi da proveri da li algoritmi kompanija podržavaju osnovni društveni interes u visoko kvalitetnom informacionom ekosistemu. Istovremeno, organizacija ne bi ugrožavala vrednu intelektualnu svojinu kompanija, niti bi sprečavala inovacije. Mogla bi da stvori jasna pravila o nezavisnom žalbenom procesu u slučajevima kad kompanije zabrane ili izbrišu informacije, a mogla bi i da predloži obavezu utvrđivanja odgovornosti algoritma. Neke kompanije su stvorile sopstvene principe i protokole u vezi sa navedenim problemima. Društvena mreža „Fejsbuk“ je nedavno objavila da stvara nezavisni žalbeni proces za postupak ublažavanja sadržaja. Ipak, ne možete jedan okvir primeniti na celu industriju.
Sprovođenje evropske Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti i kalifornijski Akt o privatnosti potrošača su signali da je vreme da promenimo pristup upravljanju javnošću na internetu. Trebalo bi tražiti rešenja da bi se izbegle zamke neveštog zakonodavstva. S druge strane, ako kompanije koje kontrolišu pretraživače i društvene mreže ne mogu da konstruktivno obavljaju samonadzor, zakonodavci moraju odlučnije da se uključe u proces. Liderima u tehnološkoj industriji preostalo je još malo vremena da preuzmu inicijativu i sami izgrade delotvoran nadzorni model.