Kad govorimo o uništenju privatnosti u digitalnom dobu, pažnja je usredsređena na raznorazne postupke koje carstvo društvenih mreža koristi da nas nadgleda zarad ciljanog oglašavanja pri čemu uspeva da pronađe i iskopa svaki detalj o našem životu. Ipak, ti digitalni dosijei predstavljaju tek jedan deo slagalice o privatnosti koja se zauvek promenila u svetu definisanom pametnim telefonima i prenosima uživo na internetu. Međutim, izgleda da se najveća transformacija odigrala u svetu van interneta jer smo i tu izgubili privatnost. Sve se to dogodilo jer su istorijske norme koje su određivale privatnost i poštovanje zamenjene podrazumevanim privilegijama koje svakom dozvoljavaju da u stilu paparaca snimaju svakoga na svakom mestu i te snimke dele sa svetom. Nekada davno, novinske kuće su poštovale privatnost običnih ljudi i visoko cenile privatnost i ponos javnih ličnosti. Najbolji primer je ograničena pokretljivost predsednika Ruzvelta, koju su mediji vrlo retko isticali i snimali zbog toga što je izrazio želju da se njegovoj bolesti ne pridaje pažnja. Novinari nisu pravili gomile fotografija i članaka koji bi isticali njegove zdravstvene probleme već su poštovali njegov zahtev i prikazivali ga onako kako je on želeo.
Danas bi takva saradnja između medija i predsednika bila nezamisliva u vremenima kad svaka ružna fotografija ili neukusna anegdota postaje vest na naslovnoj strani.
Nažalost, privatnost nije uništena samo u sferi politike. Danas je granica između pravih novinara i paparaca prilično nejasna pošto su razvratni skandali i bezočno uhođenje postali uobičajeni jer obični građani sve više preuzimaju ulogu fotoreportera i novinara.
U ovom dobu u kome su pametni telefoni svuda prisutni a prenosi uživo preko interneta uobičajeni, ostaje vrlo malo onog što ne bi smelo da se podeli sa ostatkom sveta.
Ugledali ste čudno obučenu osobu kako se bavi svojim poslom u dvorištu? Trebalo bi je slikati i fotografiju podeliti na društvenim mrežama uz potpuno neprimereni komentar o modnim izborima. Videli ste u podzemnoj železnici čoveka koji krši pravila lepog ponašanja dok jede ili pije? Odmah ga fotografišete i sliku šaljete na društvene mreže da bi ceo svet mogao da ga vidi.
Uznemirili ste se jer neko nije pokupio đubre za svojim psom? Pojurite za vlasnikom niz ulicu sve do ulaza u njegov dom i uz pomoć pametnog telefona šaljete snimak uživo preko interneta da bi svi na svetu znali gde živi. Ugledali ste nekog da je raspalio roštilj na nedozvoljenom mestu? Odmah zgrabite mobilni telefon i šaljete snimak uživo preko interneta. Ili još bolje, upadate nepozvani, vičete i vrištite da biste ih isprovocirali i njihove reakcije prosledili celom svetu.
Videli ste u autobusu umornog čistača ulica koji radi četiri posla i odlučio je malo da dremne do sledećeg radnog mesta. Snimite celu galeriju fotografija i podelite je na društvenim mrežama, pošaljete ih poslodavcu sa komentarom da spava na poslu i vidite možete li nekako da mu namestite otkaz tek radi zabave. Ne dopadaju vam se ljudi koji žive u vašem komšiluku? Ništa lakše. Dok stojite u svom dvorištu, usmerite kameru ka njima, fotografišete ih zajedno sa članovima njihovih porodica ili, još bolje, pošaljete ih u grupe koje promovišu mržnju. Ne zaboravite, u tom slučaju, da snimite i adrese na kojima žive da bi i drugi mogli da ih uznemiravaju i maltretiraju.
Ugledali ste slabovidu osobu koja pokušava da se provuče između brojnih motocikala koji su blokirali trotoar? Nemojte joj priskočiti u pomoć. Odmah se latite telefona i podelite snimak sa svetom da biste joj se svi zajedno narugali. Vest će se još brže proširiti ako uspete da saznate ime i adresu osobe. Pre dve decenije takve situacije su bile nezamislive. Danas su, nažalost, deo svakodnevnice.
Doba u kome živimo stvorilo je celu generaciju privilegovanih građana koji veruju da imaju neotuđivo pravo da fotografišu bilo koga na bilo kom mestu iz bilo kog razloga i da tu sliku podele sa svetom. Kao da smo neki dopunski građani kojima je dato pravo da upadnu u svako kršenje pravila bez obzira na to koliko su naivna ili ozbiljna, ko je u pitanju i kakvu ćemo štetu da napravimo. Imamo pravo da razotkrijemo sve o onima koji nam se ne dopadaju i da pozivamo na uznemiravanje i nasilje prema njima.
Dobili smo mogućnost da fotografišemo svaku osobu koja gleda svoja posla i da je izložimo globalnoj poruzi samo zbog toga što ima drugačije fizičke sposobnosti. Sve veći broj svuda prisutnih pametnih telefona opremljenih kamerama i mobilni internet izmenili su našu sposobnost da sa ostalima podelimo svet koji nas okružuje. Nažalost, sve navedeno je opremilo generaciju sugrađana alatkama koje im omogućavaju javno izrugivanje i kontrolisanje tamne strane interneta, a sve da bi nametnuli svoje viđenje sveta.
Gradski stubovi srama niču na svakom uglu, ali sad imaju globalni domet. Nisu pošteđena čak ni deca jer se nasilje u školskom dvorištu pretvorilo u globalno poniženje. Nije sasvim jasno šta može pobediti takvu praksu s obzirom na to da je toliko uzela maha i postala čvrsto utkana u društvene odnose. Možda nam samo preostaje da se nadamo da će se nešto promeniti ako se promene platforme društvenih mreža koje bi zabranile takvo uvredljivo ponašanje. Kad sve malo bolje razmotrimo, društvene mreže nam oduzimaju i poslednje mrvice naše privatnosti u stvarnom svetu, baš kao što su nam uništile privatnost na internetu. Uskoro će ceo koncept privatnosti i slobode postati samo stara uspomena iz davno prošlih vremena.