Stanovnici Južne Koreje su najpovezaniji na internet u celom svetu. Skoro svi imaju pametne telefone i pristup internetu, ali takve blagodeti imaju i svoju mračnu stranu. Zvanični podaci za prošlu godinu pokazuju da je preko 140.000 mladih ljudi zavisno od interneta, ali neki izveštaji nagoveštavaju da bi taj broj mogao da bude mnogo veći. Zbog toga postoje mnogi centri širom Južne Koreje u koje tinejdžeri mogu da odu da bi se lečili od takve vrste zavisnosti i dobili pomoć koja ima je preko potrebna da bi se „isključili sa mreže“. I škole su uvele posebne programe čija je svrha u tome da spreče decu da postanu zavisna od interneta, dakle, predstavljaju neku vrstu preventivnih mera. Jedna grupa novinara otišla u posetu jednom od mnogobrojnih centara u kome se leči takva vrsta zavisnosti da bi saznala nešto više o problemu koji postaje ozbiljniji.
Šta je zavisnost od interneta?
Ako je osoba zavisna od nečega to znači da nema kontrolu nad njegovim korišćenjem i upotrebom do tog nivoa da uopšte nije svesna da bi takvo ponašanje moglo da joj naškodi. Dakle, kad je osoba zavisna od interneta to znači da ga koristi toliko da internet ima negativan uticaj na mentalno i fizičko zdravlje te osobe. Zavisnost, prvenstveno može uticati na ponašanje čoveka i na njegovu interakciju sa stvarnim svetom. Ljudi u takvim okolnostima mogu da izgube pojam o vremenu i da zanemare svoje osnovne potrebe, kao što je ishrana i spavanje. Kao i u slučaju bilo koje zavisnosti, uskraćivanje interneta može da izazove probleme kod nekoga ko je zavistan – na primer, da izazove bes или tugu.
Šta je centar za lečenje zavisnosti od interneta?
Centar za lečenje zavisnosti od interneta je mesto gde ljudi mogu da dođu da bi dobili neophodnu pomoć u rešavanju problema nezdravog odnosa prema internetu. Tu mogu da ovladaju tehnikama koje će im pomoći da postanu nezavisni od sveta na mreži i da u potpunosti promene svoje stavove prema vremenu provedenom na internetu.
Od 2014. godine, 1.200 mladih ljudi je boravilo u centrima za lečenje zavisnosti od interneta u Južnoj Koreji. U jednom od tih centara, pravila su veoma stroga i telefoni nisu dozvoljeni. Centar se usredsredio na to da pomogne tinejdžerima da se bolje osećaju kad im mobilni telefoni nisu dostupni. U centru su organizovane mnogobrojne aktivnosti, od umetničkih radionica, sportskih aktivnosti, preko društvenih igara do različitih aktivnosti koje su osmišljene tako da pomognu mladim ljudima da se izvuku iz digitalnog sveta i vrate se u stvarni svet. Glavna zamisao organizovanja svih navedenih aktivnosti je da pomogne svim članovima centra da pronađu druge načine da se osećaju srećno i opušteno umesto da čekaju da dobiju „sviđa mi se“ или da pobede u igricama na mreži.
Postoje i savetovališta gde deca mogu da razgovaraju o svojim problemima. Savetnici pomažu tinejdžerima da shvate kad treba da ostave telefon sa strane i kako da promene svoje stavove prema digitalnim uređajima. Vođa kampa kaže da se trude da deci pruže raznovrsne alternative za internet, igrice i društvene mreže. Pokušavaju da ih uvedu u mnogobrojne aktivnosti da bi im pokazali tinejdžerima da svoju vrednost i samopouzdanje mogu da steknu i van sajber sveta.
Kakav je život u centru?
Jedna sedamnaestogodišnja devojka došla je u centra jer je bila zavisna od pregledanja video sadržaja na Jutjubu. Kaže da se povezivala na servis svaki dan i da je gledala video zapise po 18 sati dnevno. Nosila je telefon u kupatilo, gledala klipove dok je jela i stalno je govorila da će ih gledati jedan sat i ne više. Međutim, bilo joj je vrlo teško da ostvari takve svoje težnje. Devojka kaže da je život pun stresa i da mnogi Korejci koriste pametne telefone da bi se oslobodili tog stresa. Ona je gledala video snimke na Jutjubu jer je tad bila mnogo srećnija. Ipak, takav način života imao je ozbiljne posledice. Prvo, uticao je na uspeh u školi kao i na druženje. Kad god bi se ona i njeni prijatelji sreli, samo su gledali u pametne telefone i nisu razgovarali. Obično bi zaspala u školi i vrlo često se svađala sa ljudima bez bilo kakvog razloga. Ubrzo je shvatila da ima problem koji mora odmah da reši. Zbog toga je i došla u centar. Želela je da pobedi zavisnost, da vidi šta je okružuje i da podigne pogled sa pametnog telefona. U kampu ima deset devojaka, koje će u njemu provesti od jedne do četiri nedelje u zavisnosti od ozbiljnosti problema i stepena zavisnosti. Na ulasku u centar, oduzimaju im se telefoni, što svima stvara probleme jer ne znaju kako će se snaći bez njih. Veoma često, kad im oduzmu telefon, mnogi traže da se vrate kući. Međutim, kako dani prolaze, život bez telefona je podnošljiviji. Devojka se nada da će po izlasku iz centra moći da kontroliše koliko će vremena provesti nad telefonom, ali i da će mnogo više vremena provoditi sa svojom porodicom i prijateljima u razgovoru.