Ako niko ne čita odredbe i uslove, zbog čega su oni i dalje zakonska okosnica interneta? Prosečna osoba bi morala da provede 76 radnih dana u toku jedne godine čitajući sve digitalne smernice za zaštitu privatnosti sa kojima bi trebalo da se složi. Ako odlučite da pročitate sve odredbe i uslove kompanije „Amazon“ naglas, trebaće vam otprilike devet sati. Zbog čega bi bilo ko čitao odredbe i uslove ako na samom početku shvati da nema mogućnost da bira da li hoće ili neće da ih prihvati? A korisnik, svakako, ne može da pozove Marka Zakerberga i porazgovara sa njim o zaštiti svoje privatnosti. Na dugmetu „Slažem se“ odavno je trebalo da piše „Ma, svejedno“.
Prividna zakonitost saglasnosti sve je očiglednija u svetlu skandala o njenom narušavanju. „Gugl“ i „Fejsbuk“ su plaćali ljudima – uključujući i maloletna lica od 13 godina – da preuzmu aplikaciju koja prati skoro sve aktivnosti njihovog telefona i navike njegovog korišćenja. Kompanija „Fejsbuk“ je oglašavala svoju aplikaciju na servisima koji su posebno privlačni tinejdžerima, kao što su Snepčet i Instagram, tražeći učesnike stare između 13 i 35 godina. U procesu prijavljivanja maloletnih lica, zahtevala se saglasnost njihovih roditelja. (Baš su stroga pravila! Korisnici bi samo morali da dođu do dna strance i kliknu na okvir za potvrdu.) Kompanija je svakom učesniku kao nagradu za učešće u „istraživačkom projektu“ dala 20 dolara mesečno uz dodatne bonuse.
Aplikacija Skrinvajz metar (Screenwise Meter) kompanije „Gugl“ pokupila je podatke svojih korisnika u zamenu za novac. Kompanija je bila u tom slučaju malo obazrivija nego „Fejsbuk“, jer je zabranila maloletnim licima da učestvuju ako nisu deo celog domaćinstva. Sasvim je sigurno da ta deca nisu shvatila čega se odriču kad su se složili da koriste aplikaciju. Čak i da su dobili odgovarajuću saglasnost roditelja, može se desiti da čak ni njihovi roditelji nisu razumeli sa čim se slažu u ime svoje dece.
Kompanija „Epl“, međutim, nije onemogućila instaliranje tih aplikacija na svojim uređajima samo zbog toga što im je glavni cilj otimanje podataka. Naime, „Epl“ se protivi proceduri kojom su obe kompanije iskoristile rupu u pravilima da bi preuzele podatke korisnika bez prvenstvenog dobijanja dozvole za takav postupak od „Epla“. Drugim rečima, izgleda da dva tehnološka giganta i armije njihovih advokata nisu pažljivo pročitali postupak zaštite podataka i narušili odredbe i uslove kompanije „Epl“.
Ljudi se često iznenade kad saznaju čega su se odrekli kad su kliknuli na dugme „da“. Zapanje se kad otkriju da su svoj nalog na Spotifaju ili Netfliksu povezali sa nalogom na Fejsbuku i da ti servisi mogu da dobiju pristup njihovim porukama koje razmenjuju na društvenoj mreži. Zbunjeni su i besni jer je društvena mreža nekako sposobna da im preporuči „prijatelje“ o kojima ta kompanija ne bi trebalo ništa da zna – recimo, o štićeniku socijalnog ratnika, o biološkom detetu donatora sperme ili o očevoj ljubavnici.
Podaci su moćni i mogu pružiti informacije o nama kad se i kako se najmanje nadamo. Kompanije saznaju sve o nama, ali i o našim prijateljima koji se nisu prijavili i nemaju naloge na tim servisima. Zbunjenost korisnika zbog toga dovodi do pojava teorija zavere kao što je ona da nas mikrofoni na našim mobilnim telefonima tajno prisluškuju i špijuniraju. Prema istraživanjima koje su sproveli stručnjaci, to je najobičnija paranoja. Potpuno je moguće da su svi podaci koje ste podelili sasvim dovoljni da se predvidi šta govorite ili šta ćete reći.
Nebrojeni uređaji i internet servisi opkolili su nam svakodnevni život. Nema potrebe da živimo u svetu kojim upravljaju njihove odredbe i uslovi, podržani prividnom zakonitošću saglasnosti. Savezna komisija za trgovinu bi mogla, kad bi imala moć i sredstva, da postane zaštitnik privatnosti u ovom dobu kome je takva kontrola neophodna. Ukidanje ili izmena Saveznog zakona o arbitraži mogli bi izbrisati najgoru odredbu koja se vrlo često pojavljuje u odredbama i uslovima, a to je da se odričete prava da tužite kompaniju u sudskom procesu.
Zakon bi mogao da zahteva da korisnici budu precizno obavešteni o tome ko je u posedu njihovih podataka kao i pravo da zabrane njihovu prodaju. Novi zakoni bi mogli da postave osnovne garancije privatnosti koje ne bi od korisnika zahtevale da se s mukom probija kroz hiljade pravnih izraza. Evropa je to postigla Opštom uredbom o zaštiti podataka ličnosti. Kalifornija je izglasala sličan zakon koji će stupiti na snagu 2020. godine. Amerikanci su zaslužili snažnu zaštitu privatnosti. Saglasnost nije dovoljna zamena. Nekoliko klikova koji se smatraju saglasnošću podstaknuti su neobaveštenošću, ne mogu se izbeći i nude se u zamenu za servise koji su često neophodni u svakodnevnom životu. Vreme je da dugme „slažem se“ napokon dobije svoje pravo značenje.