Osnivači velikih tehnoloških kompanija govorili su da nimalo ne liče na zle kapitaliste iz prošlosti. Nije trebalo da im verujemo. Sećate li se onog vremena kad su tehnološke kompanije bile popularne? Nekada davno, Silicijumska dolina bila je dragulj u kruni američke privrede, magnet za ljude sa visokim koeficijentom inteligencije – uglavnom muškarce – iz celog sveta. Palo Alto je bio centar, a mnogi njegovi zaneseni stanovnici su ga nazivali renesansa Firenca 2.0. Roditelji su blistali od ponosa kad bi njihova deca uspela da dobiju posao u „Guglu“, „Amazonu“, „Fejsbuku“ i sličnim kompanijama, u kojima su imali priliku da postanu bogati kao što je to možda moglo da im se desi da su dobili posao u „Goldman Saksu“ ili „Liman bradersu“, ali bez moralnih osuda koje prate novac i investicije. Drugim rečima, od koje druge kompanije bi svaki predsednik, premijer ili političar u usponu najradije želeo da dobije pozivnicu? U kojoj biste kompaniji mogli da budete stvaralac budućnosti? Tako je bilo nekad, a sada je drugačije. Bilo je potrebno neverovatno mnogo vremena da bi došlo do promene, ali stavovi su se ipak promenili. Tehnološke kompanije su iznenada izgubile svoj oreol. Gde god da se okrenemo, ugledamo protivnike koji spremaju oružje za napad na tehnološke kompanije. U jednom članku se spominje bar petnaest različitih protivničkih grupa koje im spremaju zasedu. Među njima su besni konzervativci i progresivni političari, razočarani tehnološki autoriteti, advokati koji se bave konkurencijom na tržištu, borci za očuvanje privatnosti, evropski zakonodavci, državni mediji, kritičari, druge korporacije (telekomunikacione kompanije, na primer, kao i kompanija „ Oracle“ i druge softverske firme, na primer), organizacije za zaštitu potrošača, i konačno, kineske internet kompanije. Sa takvim neprijateljima, američke tehnološke kompanije iznenada shvataju da su im potrebni pravi prijatelji.
Pošto tehnološki stručnjaci misle da su otelotvorenje budućnosti, prošlost ih ne zanima, što nije dobro jer bi iz istorije mogli ponešto i da nauče. Nekada su Amerikanci voleli i razgovarali o transkontinentalnim prugama kao što mi volimo i razgovaramo o internetu. Iznenada, sve se promenilo; javnost je počela da napada pruge. Inovacije koje su preduzetnici doneli na pruge – finansijske mehanizme, skupe inovacije i političke procedure – bile su pogubne po javnost, državu čak i po korporacije koje su bile profitabilne za mnogobrojne inovatore.
Nešto slično se sprema i titanima iz silicijumske doline. Snage koje su naterale javnost da se razočara u te kompanije su mnogobrojne i raznovrsne. Možemo da počnemo od osnivača sociopata koji nisu uspeli da uvide posledice digitalnih tehnologija koje su razvijali i primenjivali. U tom smislu, pravi primer je Mark Zakerberg, gazda kompanije „Fejsbuk“, ali ima mnogo sličnih njemu u Silicijumskoj dolini. Ne treba da zanemarimo i činjenicu da budućnost za koju se tehnološki giganti bore ne izgleda više toliko privlačno običnim građanima, koji su shvatili da su tehnološki giganti uništili njihove zajednice, radna mesta, društva i politiku.
Same kompanije su osnovni pokretači neravnopravnosti jer omogućavaju malobrojnoj eliti da se obogati dok potpuno uništavaju ostale privredne grane. Bezobzirna praksa nadzornog kapitalizma koju neki od njih sprovode izgleda odvratno kao finansijski kapitalizam koji je doveo do katastrofe bankarskog sistema 2008. godine. Počeli smo da uviđamo da je ogromna moć koju su uber-štreberi iz Doline osvojili, u stvari, moć bez odgovornosti. Kad se osvrnemo, najzanimljivije pitanje koje postavljamo je kako su te kompanije toliko dugo uspevale da nesputano posluju. Jedan od glavnih razloga je taj što su oblasti njihovih inovacija bile bez zakona, dakle, u to vreme nisu postojala nikakva pravila koja bi mogla da se primene na njihovo poslovanje i kontrolišu ga. Zbog toga je njihov stav da je mnogo lakše moliti za oproštaj neko tražiti dozvolu sve više uzimao maha. S druge strane, državne vlade su bile toliko opčinjene tehnologijom – i paralizovane neoliberalnom idejom o navodnoj neadekvatnosti države – da su dozvolile napredak kreativne destrukcije. Međutim, najozbiljniji problem je što smo prihvatili tehnološke kompanije onako kako su nam su se same nametnule. Ljudi koji su ih osnovali tvrdili su da oni nisu zli kapitalisti iz prošlosti. Bili su opušteni, mladi i pametni idealisti i nikad nisu nosili odela. Podržavali su demokrate, a zakonodavce stalno podsećali da ne budu zli. Propustili smo da uočimo da su kompanije koje su osnovali, u stvari, korporacije. Čim su izašle na tržište, uradile su ono što korporacije rade: maksimalno su povećavali zaradu akcionara, bez obzira na sve, izbegavali zakonodavce i plaćali što je moguće manji porez. Vrlo slično se ponašaju i proizvođači duvana i oružja. Trebalo nam je mnogo vremena da shvatimo, ali bolje ikad nego nikad.