Tokom većeg dela mog života, internet, a posebno društvene mreže – Oglasne table (BBS), Juznet, Lajvdžurnal, blogosfera, čak i Majspejs, a posebno Tviter i Fejsbuk, u početku – neprestano su donosile radost ljudima. Ipak, pre otprilike pet godina, počele su da šire neraspoloženje među ljudima.
Šta se promenilo?
Isto to pitanje sam postavio na društvenoj mreži Tviter pre nedelju dana. Najupečatljiviji odgovor koji sam dobio je da odgovora nema iako niko nije pokušao da opovrgne argument koji je prethodio pitanju. Izgleda da su odgovori na Tviteru očigledno odabir koji obiluje predrasudama i koji bi mogao da predstavlja potcenjivanje sadašnje kolektivne mudrosti jer se javne kritike usmerene na društvene mreže čuju sa svih strana. Takvo stanje, naravno, može biti potpuno odvojeno od činjenične stvarnosti… ali ipak je važno. Dakle, šta se promenilo?
Neki smatraju da su novi i iskvareni korisnici preplavili internet; kao da se stalno ponavlja septembar 1993. godine, kad je kompanija AOL otvorila Juznet za obične korisnike. Ne bih rekao. Čak je i pre pet godina društvena mreža Fejsbuk bila sveprisutna na Zapadu, kad smo stalno gledali u mobilne telefone i proveravali da li nam je neko poslao poruku ili da li se nekom svidela naša objava. Drugi misle da je naše neraspoloženje na društvenim mrežama odraz neraspoloženja u društvu kao celini, ali ne zaboravite, govorimo o 2014. godini. Sećam se da je ta godina bila ispunjena optimizmom u poređenju sa sadašnjim prilikama.
Ipak, dobio sam zanimljiv odgovor od potpunog stranca: „Priroda tih društvenih mreža se promenila. Nekada su predstavljale mesta gde su ljudi razmenjivali mišljenja, a pretvorile su se u mesta gde usamljeni ljudi pokušavaju da ublaže svoju osamu.“ Jedan prijatelj mi je u vezi sa tim rekao: „Algoritmi su napravljeni tako da teraju ljude da što više vremena provode na tim stranicama. Zanimljivo, ali nesrećni provode više vremena na društvenim mrežama. Da li je neraspoloženje uzrok ili posledica površinskog sadržaja algoritama?“ Trebalo bi o tome razmisliti.
U skoro svakom odgovoru je spomenut novac, tako da je, u suštini, podržavao gore navedeni argument. Savremeni algoritmi društvenih mreža podstiču angažovanje, jer angažovanje pokreće oglašavanje, oglašavanje podstiče zaradu, a to se kasnije koristi da izbruse algoritmi. To je mašina koja neprestano pokreće na angažovanje. Tviter i Fejsbuk su, naravno, i u početku imale oglase, ali tada nisu imale ništa što bi ličilo na današnju mašinu koja tera ljude da stalno budu na društvenim mrežama.
Ni to ne bi bilo loše da ne postoji još jedna mašinerija koja podstiče na stalno angažovanje i funkcioniše paralelno sa već pomenutom. Naime, angažovanje izaziva neraspoloženje koje izaziva angažovanje koje izaziva neraspoloženje jer vrsta sadržaja koja pokreće na najveće angažovanje izgleda izaziva uznemirenost i bes. Evan Vilijams je lepo opisao prirodu interneta koja nagrađuje krajnosti. Recimo, vozite se gradskom ulicom i vidite saobraćajnu nezgodu. Naravno da ćete pogledati šta se dešava. Svi će pogledati. U tom slučaju, pošto je naše ponašanje signal za internet koji tumači kao našu želju da gledamo saobraćajne nesreće, on će pokušati da nas snabde što većim brojem saobraćanih nesreća. Dugoročno, takvim postupkom zamenjuje ostale aktivnosti koje donose radost i ispunjenje.
Ne želim da zvučim kao neki zloslutni propovednik. Nema ničeg lošeg u tome što ćete negovati svoje prisustvo na Fejsbuku i Tviteru, posebno ako pažljivo odmerite poruke koje postavljate i to u zonama gde nema ludaka, gde su lični napadi svedeni na minimum i gde nema besmislene drskosti. (Izvesna doza drskosti je sasvim prihvatljiva, ali preterivanje ne valja.) Konačno, moramo priznati da su društvene mreže učinile mnogo dobrog i da još donose sreću mnogim ljudima, ali istovremeno i sve više, šire neraspoloženje.
Da li nas društvene mreže trenutno čine srećnima? Da sam pitanje postavio pre pet godina, mislim da bi većini bilo potpuno besmisleno, a odgovor bi uglavnom bio brz i potvrdan. Danas bi mnogi zastali i razmislili pre nego što bi odgovorili još brže, ali odrično. Industrija savremenih tehnologija je pre pet godina, poštovala ljude zaposlene u Fejsbuku (i u manjoj meri na Tviteru) i divila im se. Danas ih, možda opravdano, a možda i ne, omalovažava ili, čak, otvoreno prezire. Rešenje se nalazi pred nama, a to je promena algoritama, što znači, smanjivanje zarade. Lako. Mogli bi potpuno da uklone algoritme, ali i dalje bi ostvarivali zaradu. Društvena mreža Tviter je ostvarivala zaradu i pre nego što je prešla na algoritamsko sažimanje sadržaja kad su oglase koje je nudila bili manje prefinjeni. Međutim, ne govorimo o ostvarivanju profita, nego o zarađivanju najveće moguće količine novca, što znači algoritamski uređen sažeti sadržaj koji podstiče na angažovanje i izaziva neraspoloženje.
I da zaključimo. Društvene mreže nas čine nesrećnima. Postoji sasvim očigledno rešenje, ali pošto se sve vrti oko novca, mi smo, sa ove strane, potpuno nemoćni. Preostaje nam da, jednostavno, prihvatimo neraspoloženje koje se širi kao nešto uobičajeno, neizbežno i kao suštinski deo našeg života ili da preduzmemo mnogo šire i drastičnije mere. Izgleda da smo se našli u škripcu.