Peking dobro zna da je daleko iza ostalih zemalja što se sadašnje intelektualne svojine tiče. Zbog toga se priprema za dominaciju na poljima koja se u poslednje vreme ubrzano razvijaju, dakle u oblasti veštačke inteligencije i na aviokosmičkom polju. Urednik kineskog časopisa Nauka i tehnologija izazvao je burne reakcije kad je prošlog meseca izjavio „da postoji veliki jaz u razvoju nauke i tehnologije između Kine i razvijenih zapadnih zemalja, uključujući i Sjedinjene Države“ i opisao prepreke na koje Kina nailazi da bi dostigla tehnološki razvijenije narode. Njegova izjava se ne slaže sa pričama iz Pekinga koje ističu tehnološka dostignuća države, ali sasvim je u pravu kada kaže da Kina daleko zaostaje za Sjedinjenim Državama. Ako biste verovali medijima, pomislili biste da je Kina na samom vrhu tehnološki razvijenih država. Mnogobrojne priče govore o tome kako Kina svake godine obrazuje više inženjera nego bilo koja druga zapadna zemlja, kako naučnici svake godine objave više naučnih radova ili kako se prijavi mnogo više patenata.
Međutim, ti statistički podaci ne govore baš ništa o pravoj tehnološkoj moći. Prema rečima mnogih direktora i rukovodioca, većini od tri miliona diplomiranih stručnjaka koliko ih godišnje završi tehnološke ili fakultete prirodnih nauka, nedostaju neophodne analitičke i komunikacijske veštine i jedva bi mogla odmah da počne da radi. Slično tome, veliki deo od 430.000 naučnih radova imaju malu ili nikakvu naučnu vrednost. Od 1.4 miliona patenata koji se godišnje prijave u Kini veliki broj se na kraju procesa smatra potpuno bezvrednim. U stvari, manje od 20% prijava patenata donese neki novi pronalazak; većina su trećerazredni ili pomoćni patenti i uglavnom donose neke marginalne promene u već postojeće proizvode.
Skeptici kažu da samo neki imaju pravu vrednost i ističu da je naglo povećanje broja prijavljenih patenata posledica promotivnih programa koji se organizuju na nivou provincija i nude značajne subvencije i smanjenja poreza kompanijama koje imaju lokalne patente.
Ukratko, kvantitet ne može da zameni kvalitet. Mnogo značajnija mera kineskog položaja na tehnološkom polju je uspeh države na međunarodnom tržištu. Da, Kina izvozi mnogo uređaja visokih tehnologija, ali dve trećine su proizvodi inostranih kompanija koje vole Kinu, ali samo kao zemlju koja najjeftinije sklapa te uređaje. S druge strane, najskuplje komponente se dovoze iz inostranstva. Najveća uvozna linija u Kini (i najskuplja) – prevazilazi vrednost čak i sirove nafte – je kupovina integrisanih kola.
Koliko proizvodnja u Kini zavisi od inostranih komponenti najbolje se videlo u maju, kad je Ministarstvo trgovine Sjedinjenih Država zabranilo američkim kompanijama da posluju sa kineskim proizvođačem mobilnih telefona „ZTE“ što je bila kazna za nepoštovanje američkih sankcija Iranu. Da zabrana nije povučena, kompanija „ZTE“ bi za nekoliko dana propala pošto su američki proizvođači poluprovodnika „Intel“, „Broadkom“ i „Kvalkom“ među pet njenih glavnih snabdevača. Naravno, to nije bio jedini nemili slučaj koji je uključivao pojedinačnu kinesku kompaniju. Možda bismo mnogo bolje izmerili nivo tehnoloških inovacija u Kini kad bismo uporedili koliko Kina zaradi od intelektualne svojine drugih zemalja sa sumom novca koju isplati po istom osnovu.
Privreda koja je okrenuta inovacijama stvara ogromnu zaradu izdavanjem licenci za svoje proizvode inostranim kompanijama, koje im, zauzvrat, plaćaju za prava korišćenja intelektualne svojine.
U 2016. godini, Kina je od prodaje svoje intelektualne svojine zaradila 1 milijardu dolara, dok je drugima platila 24 milijarde za korišćenje njihove intelektualne svojine. Prema nekim kritičarima, trebalo je još više da plate. Možemo da uporedimo iznose koje su Sjedinjene Države platile u istim slučajevima. Naime, Amerika je zaradila 128 milijardi dolara prodajući, odnosno, izdajući, licence drugim državama za svoju intelektualnu svojinu, a platila je 48 milijardi dolara kupujući je od ostalih. Japan je zaradio 35 milijardi dolara, a potrošio je 18.
Dakle, dok su Sjedinjene Države zaradile 80 milijardi dolara od svojih inovacija, Kina je platila 23 milijarde da bi koristila tuđe. Ta razlika nam daje sliku o tehnološkom napredovanju ove dve zemlje. Izgleda da je, ipak, urednik časopisa bio u pravu kad je govorio o poteškoćama sa kojima se Kina susreće u dostizanju Sjedinjenih Država na tom polju. Međutim, Kina ne pokušava da sustigne Ameriku, već planira da preskoči i nju i ostale zapadne zemlje boreći se za globalnu dominaciju u savremenim tehnologijama koje se tek pojavljuju.
Poslednje dve godine, Peking ističe planove da značajno podstakne Kinu u 20 grana industrije savremenih tehnologija uključujući poluprovodnike, robotiku, aviokosmiku, brze pruge, električna vozila, farmakologiju i nove materijale. Međunarodna pažnja je usmerena na već zastareo proces zamene uvoznih elemenata, gde Peking tipično teži da kineske kompanije osvoje tri četvrtine domaćeg tržišta za deset godina.
Međutim, ovog puta, ambicije Pekinga su mnogo veće. Što se proizvodnje poluprovodnika tiče, državni planeri žele da kineske kompanije osvoje trećinu svetskog tržišta do 2030. godine. U oblasti veštačke inteligencije bi trebalo da budu globalna sila. Naravno, u sledećim nedeljama, trebalo bi ispitati kako Kina planira da ostvari svoje ambicije. U svakom slučaju, sigurno je da će Peking učiniti sve da dostigne postavljene ciljeve i spreman je i na prljavu igru. Iako takvi veliki planovi koje je finansirala vlada nigde nisu postigli uspeh, pa ni u Kini, ovog puta, ipak, postoji realna mogućnost da će Peking uspeti da ostvari globalnu nadmoć iako treba da nadoknadi veliki zaostatak.