Negde između 1440. i 1450. godine, Johanes Gutenberg je počeo da koristi svoju štampariju kako bi objavljena dela učinio dostupnim velikom broju ljudi i tako je zauvek promenio stavove prema pismenosti i čitanju. Više od pola veka posle toga, Majkl S. Hart, student sa Univerziteta Ilinois, postavio je tekst Deklaracije o nezavisnosti na internet, koji je tada tek bio u začetku i tako postavio osnove za nastanak doba elektronskih knjiga.
Hart, koji je te 1971. godine bio student na Univerzitetu u Ilinoisu, dobio je od prijatelja poklon koji je tada imao neverovatnu vrednost. Naime, prijatelj je Hartu, studentu na odseku interfejs čovek-mašina, poklonio praktično neograničeno vreme koje je mogao da provodi na glavnom računaru u školskoj laboratoriji za istraživanje materijala, vreme koje je tada bilo izuzetno dragoceno, jer personalni računari još nisu bili ni na vidiku, a ostali modeli bili su dostupni tek maloj grupi ljudi. Hart je želeo da to vreme na računaru iskoristi da bi široj javnosti pružio nešto korisno, a sve da bi pokazao zahvalnost za neverovatan poklon koji je dobio. Za Dan nezavisnosti, 4. jula 1971. godine, inspiraciju mu je dao besplatni primerak Deklaracije o nezavisnosti koji je dobio. Hart je uneo dokument u računar preko tastature, ali kad je želeo da primerak pošalje prijateljima putem e-pošte, rekli su mu da ne može da ga pošalje tolikom broju ljudi jer je postojao rizik od preopterećenja sistema. Pošto ništa nije moglo da ga obeshrabri, odlučio je da digitalni dokument postavi na ARPANET, a njegov računar je bio jedan od 15 čvorova za povezivanje. Razvojem ARPANET-a formiran je kostur interneta koji danas koristimo, a Hartovo objavljivanje Deklaracije otvorilo je put za e-knjige koje će se kasnije pojaviti, jer je taj dokument bio prva e-verzija štampanog dokumenta koja je podeljena na mreži.
Hart je na početku projekta, sam ručno unosio sve tekstove, jer je želeo da promoviše dostupnost tekstova u javnom domenu. Kad je sredinom devedesetih godina prošlog veka, skeniranje knjiga postalo pristupačnije, projekat je uspeo da ubrza proces digitalizacije, a dobio je i pomoć od mreže volontera širom sveta koji su radili sve, od unosa dokumenata u bazu podataka projekta do lektorisanja e-tekstova. i kreiranja veb-stranice za projekat Gutenberg. Nakon što je Hart diplomirao na Univerzitetu u Ilinoisu, vođstvo nad projektom preuzeo je prvo Benediktinski koledž u Ilinoisu, a zatim je prebačen u ibiblio, „projekat internet bibliotekarstva“ kojeg vodi Univerzitet Severne Karoline u Čepel Hilu, gde se i danas nalazi.
Kada je Hart pokrenuo projekat, čitaoci nisu mogli da, kao što danas čine, dođu do e-knjiga isto tako lako i jednostavno kao što su mogli da pronađu štampane primerke. U to vreme, računare i ograničene mreže koje su ih povezivale uglavnom su koristile naučne zajednice, vlade, vojska i veliki broj posvećenih entuzijasta, koji su oblikovali svet na mreži kakav nam je danas poznat. Kada je Hart odlučio da otpremi Deklaraciju o nezavisnosti na ARPANET, radio je u svetu u kome pristup takvim dokumentima nije bio tako jednostavan kao kad danas koristimo Google, koji tada nije ni postojao. Iako bi nekima koji uživaju u pristupu internetu pomoću jednog klika mišem ili jednog dodira na ekran to moglo da izgleda skoro neverovatno, Hart je radio u svetu u kojem su tekstovi još uvek bili na papiru i informacije iz njih ste mogli da pročitate samo ako ste posedovali primerak štampane knjige ili biste ga pozajmili iz biblioteke. Hart je celom projektu dao sasvim odgovarajući naziv po Johanesu Gutenbergu, jer je predstavljao ogroman napredak u razmeni znanja sličan prvim masovno štampanim tekstovima.
Kada su Harta 2004.godine, pitali o svrsi projekta Gutenberg, on je odgovorio da je misija projekta Gutenberg jednostavna, a to je da podstakne stvaranje i distribuciju e-knjiga i da obezbedi što više e-knjiga u što više mogućih formata da bi ceo svet mogao da čita na što više jezika. Štaviše, Hart i volonteri projekta Gutenberg su ga smatrali sredstvom za borbu protiv nepismenosti i demokratizaciju znanja na isti način kao i biblioteke s početka 19. veka. Za članove projekta Gutenberg, njihov poduhvat nije samo digitalizacija dela na različitim jezicima u javnom domenu, već i poštovanje tradicije napretka u omogućavanju čitaocima da pristupe različitim tekstovima.
Danas se Hart i projekat Gutenberg smatraju pronalazačima e-knjige kao formata. Iako je podatke o prodaji e-knjiga teško pratiti, zbog programa kao što je Kindle unlimited i određenog broja autora koji sami objavljuju svoje knjige, veruje se da e-knjige čine preko 20 procenata prodatih knjiga, čak i prema konzervativnim procenama. Industrija elektronskih knjiga je u velikoj meri uticala na to kako ljudi čitaju i dovela je do suštinskih promena u načinu na koji se tekstualni sadržaj dobija i konzumira. Mnoge od ovih e-knjiga kupuju direktno potrošači, zbog čega industrija e-knjiga predstavlja biznis vredan više milijardi dolara i uvlači kompanije, kao što su Amazon i Apple u sukobe oko pitanja autorskih prava i pitanja korporativnog poverenja. Iako su e-tekstovi projekta Gutenberg bili, a i dalje jesu, u javnom vlasništvu i besplatni za sve, temelji projekta su takođe omogućili autorima, izdavačima i prodavcima knjiga da koriste e-knjige kao komercijalno održivo sredstvo za prodaju knjiga.
Kad je Hart počeo da postavlja tekstove na internet, on nije samo želeo da pokaže šta računari mogu da urade, već je njegova dalekosežna namera bila da pokaže da računarske tehnologije i mreža imaju moć da podstaknu intelektualnu razmenu. Za razliku od drugih veb-stranica, uključujući Google Books, tekstovi na projektu Gutenberg nisu samo skenirani i postavljeni na stranicu. Naime, globalna mreža volontera lektoriše sve tekstove pre nego što postanu dostupni. Jedna grupa takvih volontera, koja se naziva Distributed Proofreaders, blisko sarađuje sa projektom Gutenberg kako bi više volontera istovremeno radilo na e-tekstu, čime se povećava brzina postavljanja tekstova.
Tekstovi projekta Gutenberg su ili u javnom vlasništvu ili se koriste uz posebnu dozvolu vlasnika autorskih prava, iako je veb-stranica naišla na probleme sa dokumentima koji su u javnom vlasništvu u Sjedinjenim Državama, ali još nisu u drugim zemljama. Pored toga, oni koji rade na projektu suočavaju se sa izazovom postavljanja tekstova koji su mogli biti izmenjeni tokom istorije ili prevedeni sa originalnog jezika u više verzija. Projekat Gutenberg je jedinstven i po tome što postojanje mreže volontera znači da iza arhive stoji stvarna ljudska misao, što uključuje donošenje odluka o tome koju verziju teksta treba koristiti. Iako se veb-stranica suočila sa kritikama zbog toga kako dokumentuje te odluke, lepota projekta Gutenberg je u tome što njegovi tekstovi nisu samo skenirane slike, već su e-tekstovi koji su namenjeni čitanju.
Možda najneverovatnija stvar u vezi sa projektom Gutenberg nije sam broj e-tekstova koji su postavljeni na raspolaganje na mreži, već način na koji nastavlja da podržava sve one karakteristike interneta na samom njegovom početku dok još nije postao komercijalizovan pejzaž usredsređen više na slike i mišljenja nego na razmenu informacija. Kada je Majkl Hart odlučio da iskoristi vreme na računaru koje je dobio na poklon da bi započeo rad koji će kasnije postati projekat Gutenberg, prihvatio je čiste ciljeve ranih računarskih mreža, a to je da pomoću takvog pristupa učini postojeće informacije dostupnim većem broju ljudi. Iako mnogi korisnici mogu jednostavno da uđu na stranicu kad god im zatreba kopija nekog dokumenta u javnom domenu, trebalo bi tamo da provedete izvesno vreme i divite se onome što je vizija projekta Gutenberg postigla.