Posle tragičnog događaja 11. septembra, istražitelji, savezne agencije i Kongres shvatili su da su im bile dostupne informacije koje bi im omogućile da otkriju i preduprede zaveru. Nedostajala i je sistemska sposobnost da povežu tačkice, uoče obrasce i dobiju mnogo širi pregled cele situacije. Od tog događaja, vlada je napravila značajne korake u deljenju podataka između policijskih službi, odbrambenih i obaveštajnih organizacija, ali, za to vreme, i svet je napravio nekoliko krupnih koraka napred. Novo bojno polje je sajber prostor u kome se nalazi većina ključnih i kritičnih podataka, ali nad njima vlada nema kontrolu. Podacima upravljaju internet kompanije i kompanije koje u svom posedu imaju društvene mreže i medije. „Fejsbuk“ i „Tviter“, koje pripadaju toj grupi, iz sve snage se trude da se izbore sa organizovanim širenjem lažnih informacija, mržnje i ekstremizma, što iz sve snage podržavamo, ali njihovi pristupi imaju fatalnu grešku.
Naime, svaka platforma se bori sama za sebe u potpunoj izolaciji i tako traži „loše momke“ samo na svojoj platformi. Kad ih otkrije, uklanja i njih i sadržaj koji su postavili. Postupci kojima žele da zaustave širenje takvih poruka su vredni hvale, ali pristup koji koriste vodi nas istim putem koji nas je doveo do tragedije od 11. septembra. Izuzetno spretni postupci „loših momaka“ su organizovani tako da deluju preko svih platformi. Verovatno nećete moći da prepoznate „lošeg momka“ samo ako pratite objave na Fejsbuku, niti je moguće da ih bilo koja platforma identifikuje ako prati poruke, objave i podatke samo na svojoj platformi. Presudni obrasci se pojavljuju samo kad se kombinuju podaci sa velikoj broja izvora. Ograničavanje pretrage samo na jedan (čak i nekoliko) izvora izgleda kao kad želite da pregledate slona kroz slamku.
Izveštaj Komisije od 11. septembra naglasio je da je deljenje informacija postupak od presudnog značaja koji je trebalo primeniti. Vladine službe su jasno čule i primenile uputstva navedena u izveštaju. Sedamnaest godina kasnije, ponovo smo na isto toliko važnoj prekretnici koja zahteva partnerstvo i saradnju javnog i privatnog sektora. U centru nedavnih rasprava u Predstavničkom domu i Senatu u vezi sa društvenim mrežama i medijima, našli su se prošli predsednički izbori i identifikovanje lažnog sadržaja. Razgovorima je nedostajao bilo kakav predlog или posebna zamisao koji bi mogli da nam olakšaju prepoznavanje obrazaca, omoguće bolji pregled i zaštite građane. To bi nam omogućilo da napravimo sledeći veliki skok, a ne tek korak.
Imamo ideju koja je jednostavna, moćna i lako ju je primeniti. Ne zahteva od društvenih mreža i medija da učine nešto neobično или izuzetno. Trebalo bi samo da sarađuju i pokažu dobru volju da manje pričaju i što pre uspostave uspešan partnerski odnos. Prema našoj zamisli, trebalo bi da zamolimo svaku društvenu mrežu koja privlači „loše momke“ da stvori i omogući nam pristup određenim obrascima aplikacionog programskog interfejsa „loših momaka“. U međuvremenu, kad društvene mreže otkriju njihove naloge, treba da ih izbrišu zajedno sa svim podacima koji se u njima nalaze. To će onemogućiti ostalima da istražuju takve naloge i da uče iz njih. Aplikacioni programski interfejs „loših momaka“ bi omogućio trećim stranama da pristupe ogromnim javnim podacima o tim prestupnicima u istraživačke svrhe, i konačno, spreče pojavljivanje takvih naloga.
Koncept ne predstavlja novinu pošto društvene mreže već koriste aplikacioni programski interfejs da bi podelile podatke korisnika sa trećim stranama. To omogućava oglašivačima da naprave svoje planove или pomognu nizu partnera da razumeju šta klijenti или potencijalni klijenti rade. To je opšte prihvaćeni način zajedničkog učenja. Kad želimo nešto da promovišemo или prodamo, u potpunosti se okrećemo korišćenju aplikacionog programskog interfejsa i podataka koji uz to idu, ali ne koristimo ih kad treba da se borimo protiv „loših momaka“. Umesto toga, oduševljeno ohrabrujemo društvene mreže kad jednostavno izbrišu nalog i podatke koji posle toga nikom nisu dostupni.
Te podatke bi trebalo sačuvati, a kompanije bi trebalo da trećim stranama omoguće pristup svakom aplikacionom programskog interfejsu, koje bi potom kombinovale te podatke sa ostalim izvorima da bi utvrdile obrasce. Stručnjaci koji se bave podacima brzo i lako bi uočili obrasce i trebalo bi da nam pomognu da shvatimo specifično ponašanje, potencijalne planove delovanja i druge važne informacije. Da bi javni i privatni sektor postigli taj cilj, potrebno je da se više posvete saradnji.
Brisanje naloga, što je danas osnovni i glavni postupak, nije dovoljno. Ako nam lažni sadržaj bude dostupan nekoliko dana da bi posle toga nestao, postavlja se pitanje da li to znači da je i njegov uticaj izbrisan. Odgovor je negativan. Ljudi su već dobili pogrešne informacije i šteta ne može biti nadoknađena. Da bismo izlečili grip ne kupujemo više papirnih maramica, nego se bavimo istraživanjem i razvijanjem vakcina. Društvo mora da stvori sisteme koji će nam omogućiti da delujemo kao tim za istraživanje i razvoj. Mnogo ćemo se delotvornije boriti protiv govora mržnje ako delujemo kao tim.
Kongresmeni bi, umesto govorancija na raspravama, trebalo da otvore izveštaj Komisije od 11. septembra i još jednom pročitaju poglavlje koje se bavi „različitim načinom organizovanja vlade koja bi trebalo da ujedini napore i znanja mnogih učesnika u borbi protiv terorizma i stvori sistem deljenja umreženih informacija i prevaziđe tradicionalne okvire u kojima deluje vlada“.
Ne smemo dozvoliti da nas rasprava o lažnim vestima razdvoji. Trebalo bi da se ujedinimo, zajedno stvaramo inovacije i izgradimo bezbednije i pristojnije društvo. To dugujemo sebi i sećanjima na prijatelje i kolege koji nisu stigli svojim domovima 11. septembra 2001. godine.